Kad odeš…

Otišao je.

I nije otišao samo on.

Otišlo je s njim celo jedno vreme čiji je čuvar bio.

Stražario je na kapiji naše mladosti, naše nevinosti, naše dobrote – svega onog što je u nama bilo ljudsko, bezvremensko.

Nije on bio samo svirac, mada je bio – i to veliki.

Nije on bio ni pesnik – mada je bio – i to još veći.

Bio je bedem nas starih, staromodnih.

Nas koji smo palili upaljače na koncertima dok nam se palčevi ne zažare.

Nas koji smo nekada davno nosili bele dokolenice.

Nas kojima su u kosu vezivali mašne. Prave, satenske.

Nas koji smo voleli štrudle i šne nokle.

I jurcali po avliji.

Nas koji smo još ponešto čitali. Verovali u knjige.

Bili gimnazijalci, u plavim bluzama, četir’ prsta ispod kolena.

Nas koji smo se prvi put zaljubili uz Lepu protinu kći, voleli uz Provincijalku, rastajali uz Vasu Ladačkog.

Uz njega, mi smo još mogli biti deca.

Uz njega, mi smo još uvek bili dobri ljudi.

Uz njega, izlazili smo s koncerata nekako drugačiji, četrdesetogodišnjaci s klikerima u džepovima.

I nije to bila samo muzika naše mladosti.

Bilo je tu još nečeg.

Neke naivnosti koju smo usput izgubili.

Neke vere u ljude. Sve ljude, onako kako je on verovao.

Onako kako je on voleo.

I jedne i druge i treće.

I nije mi što je otišao on.

Već što smo ostali mi.

Bistrooki.

Svašta sam htela da kažem.

Kako nas je sve manje, svakim danom.

Kako nećemo imati kome da idemo na koncerte.

Dižemo upaljače uvis..?

Njišemo se kao na maturskoj večeri…?

Ne ide to, rođeni. Ne, s nekim Cecama i Acama.

Nije to taj rad.

Al’ ajde – da ne lajem sad.

Umesto toga, pustiću koncert iz Pule, ili onaj iz Sarajeva devedeset i neke – i isplakaću se kao godina.

Iskopaću odnekud karte koje čuvam. Madlenijanum. Arena. Kalemegdan…

Isplakaću se za sve – i zbog Vase i zbog one lepe protine što se udala, i zbog Steve Čenejca, i zbog Bube Erdeljan ću plakati. Može mi se. Ja sam stara škola. Mi to tako – il’ iz srca, il’ nikako.

I eto, svašta sam nešto htela da napišem. Al’ ne mogu, utiltam kao i svaki put kada me smrt nekih dragih ljudi bubne u pleksus i ostavi bez daha. Razumeće on. I neće mi zameriti. Zna on – postoje u nama neke neprevodive dubine.

Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči.

Ne znam.

Eto.

Putuj, rođeni.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: On lično