Koren iz…

Koren iz…

Teško mi je ovih dana da saberem dva i dva. Teško mi je da svarim sve emocije koje kruže unaokolo, da absorbujem vesti, odvojim loše od dobrih. Teško mi je da artikulišem sve što mislim, još teže da izgovorim, ne ide. Da priznam da smo zeznuli stvar, da iz najvažnije stvari na svetu nismo dobili ni prelaznu ocenu, da smo kao društvo – ostavljeni za avgust.

Danima, nedeljama, uključen mi je autopilot, onaj što ustaje, diše, hoda – umesto mene. Ja, za to vreme, u nekom paralelnom univerzumu radim ono što najbolje znam – pokušavam da na papir stavim ceo jedan svet i da se sačuvam od pogrešnih misli, preuranjenih zaključaka, upiranja prstom u sebe, u druge. I nije baš da briljiram, ali tu i tamo – naiđe neki trenutak u kome prepoznam tračak nade, razuma, ljudskosti.

Život se u međuvrenu nastavlja. Hramlje, posustaje, ali ide. Jer to je naprosto tako i tako će biti ma šta mi radili, ma kolika bila rupa u koju se skrivamo, ma kakav mikrosvet da smo oko sebe izgradili. Ili nismo. Mi, veliki, radimo svoje poslove. Deca uče svoja gradiva, ma koliko, na trenutke ona banalna bila. A banalna su. Jer, ruku na srce, učimo ih svemu i svačemu. Učimo ih da ponavljanjem jednih te istih radnji, usvajaju navike koje će od njih napraviti dobre đake, vukovce, sutra najbolje studente. Učimo ih da jure nekakve proseke, karijere, da se bore za sebe onako kako današnji svet to od njih zahteva, nemilosrdno i bespoštetno, puštamo ih da veruju kako se taj isti uspeh izražava u brojkama i decimalama – u šestocifrenim zaradama, u kvadratima, u konjskim snagama, brutu i netu…  A čemu…?

U školi ih uče kako da izvade kvadratni koren iz 8532. Hoće li jedna unarna matematička operacija inverzna kvadriranju od njih napraviti bolje ljude? U ovom svetu u kome se ljudi množe sami sa sobom i u kome se na kraju sve svodi na nekakvu prostu računicu, plus i minus – da li nam je kvadratni koren zaista neophodan? U ovom svetu gde nule preovlađuju, da li je uopšte poželjno biti kompleksan broj? Hoće li se iko, za par godina zaista sećati koncepta standardne devijacije, koji se, inače koristi u teoriji verovatnoće i statistici..? Većina ne. Da li biste, da vas sad neko pita, znali da rešite ovaj zadatak…?

Ne biste. Ne bih ni ja. Uostalom, konceptima će se baviti oni retki. Oni koji nam budu prodavali polise osiguranja, računaće kolika je verovatnoća da poginemo u železničkoj nesreći, da nam cigla padne na glavu s oronule fasade ili da pre pedesete obolimo od ulceroznog kolitisa. Statistiku će u malom prstu imati oni koji nam budu plasirali priču o godišnjem bruto dohotku, prirodnom priraštaju, inflaciji.

Zato ostavimo višu matematiku po strani.Decimalne ekspanzije, iracionalne brojeve, Pitagore. Jer ovaj je život nekako postao težak kao Veneova zbirka zadataka za četvrti srednje. A neko je hinjski iscepao sve poslednje stranice s rešenjima.

Hajde da krenemo ispočetka. Hajde da probamo da naučimo svoju decu onom osnovnom, najosnovnijem. Onom što će ih sutra izdvojiti iz mase preškolovanih, preimućnih, preuspešnih, jer džaba sve ako usput izgubiš ono najvažnije, džaba svi koncepti i statistike, znanja uramljena na zidu, ocene upisane u svedočanstva, petice, desetke… Ako neko sutra za tebe kaže da si ljiga, odron, štroka ljudska, slina. Zato, hajde da od njih napravimo ljude. Dok još možemo. Da ih naučimo onome čemu su i nas naši roditelji učili. Da ponovimo gradivo iz nižih razreda osnovne, pa i ono pre toga. Da im još jedno kažemo sve ono što su govorili nama, jednom davno, mnogo pre nego što je ovaj svet postao tako nepristupačno i negostoljubivo mesto.

Da im kažemo ono kao – kaži teti dobar dan. Ne bacakaj mi se nasred prodavnice, time ništa nećeš postići. Pokupi svoje igračke. Pomozi drugaru da se popne na tobogan. Ne bacaj đubre po ulici, ne bacaš ga ni u sopstvenoj kući. Ne pljuj. Ne psuj. Ne lepi tu žvaku ispod klupe. Ne šutiraj kuče, ništa ti nije skrivilo. Ako tvoj drug nije napisao domaći – pomozi mu. Objasni mu. Ako ti drugarica nema užinu, podeli s njom svoju. Nemoj da jedeš a drugi da gleda. Nemoj da misliš da si bolja od drugih. Nemoj da misliš da si pametnija od drugih. Ne rugaj se nikome. Nije on kriv što nema tatu. Mamu. Nogu.Štagod. Nemoj da misliš da je gora od tebe jer nosi sestrine patike. Nemoj da misliš da si faca s tim telefonom. Nisi ga ti sa svojih četrnaest godina  zaradila. Čak ni ako ga jednog dana zaradiš, ne dozvoli da ta mala spravica bude nešto što će od tebe napraviti bolju verziju. Neće. Nikad i nije. Ne sudi prerano. Ne donosi zaključke pre nego što čuješ i drugu stranu priče. Ne viči. Ako si glasnija, ne znači da si i pametnija. Saslušaj. Razmisli. Ako nisi sigurna da li je to što radiš ispravno, da li je dobro ili ne, ako je kompas malo otišao u stranu, pa više ni sama ne znaš šta radiš – pomisli šta bi ti otac i majka rekli da te vide? Da im neko kaže “znaš, tvoje dete je uradilo to i to…“ Sve što u životu uradiš, meri tim kantarom. Ako znaš da bi te se postideli – onda to nije to, batali dok nije kasno. Poštuj svakoga. Usput, gledaj da i sama zaslužiš poštovanje. Delima. Postupcima. Ne budi neustrašiva. Strah će te ponekad sačuvati od gluposti za koje je mlad čovek spreman. Stid takođe. Nisu to baš tako prevaziđene kategorije kao što misliš. I poslušaj ponekad ono što ti se kaže. Ili barem fajliraj negde u malom mozgu. Zatrebaće ti jednog dana, sve ovo, i to kad se najmanje budeš nadala. Ne mrzi me što ti ovo govorim. Moram. Moja je dužnost, da od tebe napravim čoveka pre nego te pustim u ovaj svet. Moja je dužnost da iz tebe izvučem onaj koren, ne kubni, ne kvadratni, već ljudski. Ako je išta u tebi još ostalo.

A jeste.
Ja znam da jeste.

 

Tekst: Daniela Bakic
Photo: Piqsels

Možda će Vam se svideti

Postavi komentar