Majkino

Sutra ti je rođendan, majkino.

Dvadeset i prvi. Imala sam nešto malo više kad sam te rodila. Jesam li znala šta..? Teško da je te devedeset devete iko išta znao. Bila je to godina koju je osiromašio uranijum. Ali i godina koju si obogatila ti. I neka si. Iako su sve nesanice u tebe jednu stale. Zašto sad plače..? Misliš da su grčevi..? Liči li na mene, bar malo..? Na koga je tako tvrdoglava…? Na mene nije. Da nam je nisu zamenili u porodilištu..? Hoće li ikada odrasti..?

Prošli smo sve. Prve zube. Prve reči. Slova. Prve nevešte crteže iz vrtića na kojima imam tanke noge i krivu liniju od osmeha preko celog lica. Crteže na kojima nam se ruke uvek dodiruju. Prve ogrlice od nanizanih makarona. Prve simpatije. Prvo treskanje vratima. Prvo spavanje kod drugarice. Prećutane ocene. Prve žurke na kojima se ostajalo duže. Prve pozive u sitne sate. Mama, otišao mi je noćni, dođi po mene… Prve pobune, pravila, granice… Prvo da me voliš, ti bi… ili da me voliš, ti ne bi…Svejedno.

Volim te. Iako znam da ne misliš uvek tako. Iako i dalje ima trenutaka u kojima ti se čini da su sve druge majke – bolje. Prepoznajem to, kao nadolazeću oluju. I ne snalazim se baš uvek. Znaš, nije lako pohvatati sve to, ponekad. Naročito kad priča počinje sa ’’ali mama, sve moje drugarice…’’ ili “kako svi mogu, a samo ja…“. Tada pomislim kako je sve bilo lako kad si imala četiri ili pet godina. Tad nije bilo mobilnih, nije bilo instagrama, tada sam bila tvoj jedini influenser. Posle su došli drugi, više zabavni, manje zahtevni. A ja sam ostala samo majka.

Možda sam nekad bila samo ona-koja-smara. Možda sam bila ona koju si grlila samo kad ti je nešto trebalo. Ključ od kola, pare za bioskop, nove slušalice, štagod. Verovatno i jesam, šta znam.  I još uvek sam – znaš, ona što ide po kući i samo nešto drobi. Zašto si ovo, zašto si ono… Nije ti ovo kantina, da samo ostaviš iza sebe… Šta će čiste stvari u korpi za prljav veš..? Tako misliš napolje…? Zato što ti je prekratko… Ali zar nismo kupili patike prošlog meseca..? Kako sad odjednom – ne valjaju…? I ko je tu koga uopšte rodio..? Čekaj, čekaj, kad jednog dana budeš imala svoje…

Možda sam ti nekada ličila na pokvarenu ploču. Obuci se. Prehladićeš se. Jedi. Kome ja kuvam..? Ponesi nešto dugih rukava. Javi se čim stigneš. Gledaj kako prelaziš ulicu. Upaši tu majicu. Gde ćeš mokre kose? Veži pojas. Ostavi telefon dok voziš… Javi mi kako je prošlo na ispitu. Pamet u glavu…! Obuci se. Prehladićeš se… O, to je već bilo..? Izvinjavam se.

Možda sam sve. Možda nisam ništa. Ali volim te. Čak i kad se pretvaraš da si nešto što ti nisi. Kad kažeš kako jedva čekaš da odeš od nas dvoje, dosadnih, napornih ljudi. I da postaneš svoj čovek. I kada mrtva ozbiljna gaziš strojevim korakom kroz kuću, kad staviš veto na razgovor sa mnom. I kada se zatvaraš u sobu. U kupatilo. O, sveto kupatilo… ako ikada budemo selili – taj novi stan mora da ima najmanje dva. Ma, tri..! Koliko sam se pustih puta načekala ispred…? Da se smiluješ. Izogledaš. Isproučavaš. Apsolviraš svaki milimetar sebe, tamo unutra, dok ja napolju nabrajam i pominjem sve redom…

Znam da će mi ta gužva i to čekanje jednog dana nedostajati… kad kupatilo konačno bude samo moje. I da će mi strašno faliti neko ko bez pitanja polaže pravo na sadržaj mog nesesera. Oblači moje stvari. Obilato troši onaj moj parfem. Ostavlja nered svud za sobom. Jednog dana, kad niko ne bude kolutao očima na sve što kažem, kad se niko ne bude pravio da me ne čuje, kad ne budem imala koga da sramotim na svakom koraku, gde god se pojavim – samo zato što sam od sorte roditeljske, kad više ne budem samo izvor prihoda i neko ko objavljuje tvoje fotografije bez pitanja (OMG..!?) – onda će mi jako nedostajati sve ovo.

Otići ćeš. Isto onako kao što sam i ja svojoj majci otišla, a ona svojoj i tako redom. To je ok. To tako treba. Ali pre nego što mi odeš u to nepoznato nešto, a ja načisto zglajzam u patetiku i ponovo te obrukam pred svetom, ne zaboravi da si, nekada davno, mnogo pre nego što si postala taj svoj čovek – bila moje dete. I da ćeš to ostati – i onda kada deca tvoje dece budu imala decu. Volim te. I obuci se.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels