Majko službenog lica, spavaš li mirno..? Ti, da baš ti – koja si ga rodila, hranila, spremala mu sendviče za užinu, išla mu na roditeljske sastanke, krila njegove jedinice od oca, pravdala časove, krišom davala neki dinar, stajala na njegovu stranu, govorila “ah, to su te godine“, “pusti, proći će“, “muško je, mora nekako da se ispuca.“
Jesi li bila uopšte tu, da ga vaspitaš, pokažeš put..? Da kažeš – sine, ovo je dobro, ovo nije? Ili si samo bila malena sličica, koju si uspeo da sačuva od oca i sakrije u album s fudbalerima? Jesi li bila ona čije se ime nikada naglas nije izgovaralo u kući, kući kojoj je otkako zna za sebe – nedostajala ženska ruka..?
Ako si i bila tu, zašto mu nikada nisi ništa rekla? Zašto si ćutala? Kad su te zvali iz škole jer se ponovo potukao? Šutnuo druga u stomak. Zašto si tražila izgovor? Sav je na oca, govorila si. Crvenela. Nezgodna narav. Kratak fitilj. Zašto mu nisi rekla da nije lepo – tek tako – udariti nekoga..? Još manje, udariti nekoga ko ti nije ništa kriv? Nekoga ko je slabiji od tebe. Nekoga ko ne može ili ne sme da ti uzvrati.
Jesi li bila ponosna kada je konačno našao posao? Jesi li rekla kako mu uniforma lepo stoji..? Jesi li uklanjala nevidljivo trunje s njegovih ramena, tamo u predsoblju? Glancala čizme imalinom..? Bacila vodu za njim..? Otrla oči krajičkom kecelje…? Jesi li rekla “čuvaj se, sine“..? Pamet u glavu..? Pazi šta radiš..? Znaš već, sve one stvari koje majke inače govore svojoj deci… Jesi li posle pozvala komšinicu od preko puta na kafu, jer, eto, red je da častiš, ne zapošljava se sin baš svaki dan.
Jesi li znala gde ti je bio sinoć? Jesi li strepela da mu se nešto ne desi? Da mu ne naude? Jesi li pomislila na one druge..? Na one koji od vatrenog oružja samo srce nose. Jesi li pomislila na njihove majke i to kako je njima dok gledaju kako im se deca igraju “pet na jednoga“…? Nisi. Svakom je svoje najpreče, znam.
Nego, jesi li ga poznala na teveu…? Nisi, dabome. A kako i bi, kad su svi isti. Šta ćeš sutra da kažeš onoj komšinici, kada ti dođe na kafu? Nije on? Služba je služba..? Šta će, sestro slatka, to mu je posao, mora. Ne znaš ti kako je to… Znam, majke imaju neiscrpan arsenal izgovora. Sve do jednom.
I šta ćeš kad ti dođe..? Kad skine čizme i sedne za sto, da jede, kao da se ništa nije desilo..? Hoćeš li ga pitati kako je bilo? Koliko ih je bilo? Je li se mnogo umorio..? Hoćeš li ga zagledati, onako pognutog, tražeći nekakav dokaz na njegovom potiljku ili šakama..? Hoćeš li, po ko zna koji put, odmahnuti rukom, rasterati te sumnje kao dosadne muve..? Ne bi on tukao nikoga, tek tako, pa nek’ je sto puta posao… Ne tvoj sin. Tvoje dete. A šta ako ipak jeste…? Dal’ bi te makar malo bilo stid..? Ne bi..? Ma važi.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar