Dragi dnevniče,
Kao svaka prava žena i domaćica, potrudila sam se da, čak i u vreme izolacije, sačuvam to malo preostale nam tradicije i svoje najmilije obradujem uskršnjim specijalitetima.
U petak sam farbala jaja. Pomislila sam da bi bilo lepo da ove godine sva budu crvena. Lukovinu sam zaboravila da kupim, ali mi je srećom ostalo crvene boje od prošlog puta. Od trideset komada, popucalo je pet. Ofarbalo se nije nijedno, iako sam sledila sva uputstva s kesice. U odsustvu kakvog drugog valjanog razloga, optužila sam Dekija da je kupio loša jaja.
Da spasem stvar, okrenula sam se prirodnim metodama i dodala dobru supenu kašiku kurkume u onu vodu. Ako ne budu crvena, biće barem narandžasta, pomislila sam. Ali jaja se nisu dala tek tako. Sve što je moglo da primi boju – primilo je. I šerpa i pločice i mojih deset prsta, ali jaja – ne. Nakon pola sata kuvanja – bila su tek nešto malo tamnija od svoje prirodne nijanse. Biće da je to zato što sam ih farbala popodne a ne ujutro, kako tradicija nalaže. Ali to im je – što im je, pomislila sam. Napraviću bar dobru rusku salatu.
Ruska je, za razliku od jaja, ispala baš kako treba. Spakovala sam i tati da ima, a i nama je ostala zavidna količina. To je bilo u petak. Rekla sam im da mi ne diraju rusku i da nam je to za nedelju. No, kao što to obično biva – glad koja je zavladala u noći između petka na subotu – opustošila je sve pa i tu zavidnu količinu ruske salate. Kada sam u subotu ujutro otvorila frižider – imala sam šta i da vidim. Na moje pitanje koja je gladna neman pojela kilo ruske – odgovarali su uglavnom sa “nisam ja, mama, majke mi“ ili “samo sam jednu kašiku“. U odsustvu ostalih raspoloživih sredstava, dodala sam šargarepe i krastavaca i bar naoko spasila stvar. Biće i sarme, ponadala sam se.
Ali kupovni kupus me razočarao. Od onolike glavice, uspela sam da spasem jedva šesnaest čestitih listova. Ostatak sam poređala na dno šerpe, da ne priplanu. I to ti je sva sarma, upitao je moj muž razočarano. To nije “sva sarma“, to su četiri sarme po osobi, rekla sam. Ako napravim krompir pire – biće i više nego dovoljno. A praviću i čorbu. Od goveđeg repa. Tara se namrštila i izjavila kako neće da jede čorbu od nečijeg repa. Una nije rekla ništa jer je bila u svojoj sobi. Biće malo, primetio je moj muž i zloslutno odmahnuo glavom. Predveče sam napravila i Saher, da ne bude kako nemamo ništa slatko.
U nedelju ujutro sam primetila da se količina čorbe, iste one koju juče niko nije dočekao s oduševljenjem, neočekivano smanjila za pola, te da su sarme devalvirale sa četiri na dve po glavi stanovnika. Kutiju s ruskom nisam smela ni da otvorim. Biće da su, po starom dobrom običaju, ostavili tek toliko da ne moraju da peru ambalažu. Ohrabrujući je bio podatak da je od Sahera ostalo nešto više od pola.
Znao sam da će biti malo, rekao je moj muž. Sigurne smrti spasla ga je samo činjenica da je danas dan radosti, veselja i oprosta među ljudima, te da prava vera afirmiše život a ne stradanje.
Za svaki slučaj, potkuvala sam testo za uštipke.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar