Ne mislim ni da su ova nova vremena – najgora. Ne mislim ni da je pre trideset godina sve bilo bolje. Ali drugi je neki vakat bio. I ne znam ni šta da mislim o ovome danas. Osim da imam utisak da ništa više nije “po jusu“.
Kad malo vratim film, shvatim da je moja baba postala baba s trideset i devet godina. Ne pitajte me kako, kao što rekoh – druga su to vremena bila. Moja majka je mene rodila na prvoj godini fakulteta. Ja sam moje prvo dete rodila na drugoj godini fakulteta. Moja fakultetska beba danas ima dvadeset i dve. I još uvek me zove da pita kako da ispohuje tikvice ili uključi mašinu. O bebama još ne razmišlja. A ni ja se, sa svoje četrdeset i tri, ne osećam baš super spremnom da postanem baba.
Ok, deca su i danas deca. Roditelji i dalje roditelji. Ali naše detinjstvo i detinjstvo naše dece – i nema baš mnogo dodirnih tačaka.
Kad pomislim na vreme u kome je moja generacija odrastala – pomalo me je strah za ovu našu decu danas. Toliko toga se promenilo i to za relativno kratko vreme. Pre neki dan sam pokušavala da svom mlađem detetu objasnim kako smo se mi nekada išli na spavanje pre devet, i gledali samo jedan crtani dnevno, onaj pre drugog dnevnika. Ozbiljno mislim da me nije razumela. Nije do nje. Do vremena je.
Jer, vreme je promenilo toliko toga i naša deca više nemaju pravu priliku da budu deca. Onakva kakva smo mi bili. I, da budem iskrena, mnogo mi je žao zbog toga.
Žao mi je što naša deca nemaju priliku čak ni da sakriju svoje ocene od nas, roditelja. Naše su se ocene upisivale u dnevnike, one velike crvene knjige gde smo svi bili složeni po abecednom redu. Naše znanje, naši izostanci, upisivani su rukom, hemijskom olovkom, retko drvenom. Mi smo imali vremena da popravimo jedinicu pre roditeljskog. Mogli smo da prećutimo ocenu, opravdamo poneki čas, prošvercujemo se tu i tamo. Današnja deca nemaju taj luksuz jer roditelji su na klik do dnevnika. Elektronskog.
Žao mi je što više ne pričamo. Sad tipkamo. Dopisujemo se. Imamo grupe na četu, koju su po svoj prilici napravila upravo naša deca. I dok se mi još uvek mučimo s onim malim smajlijima i gifovima, oni s dva palca ispišu ceo roman. Naše su majke komunicirale preko terasa, mi preko poruka. Deco, večera je gotova! “Evo me, mama“ zamenilo je “seen“.
Žao mi je što ne možemo bez telefona. I što smo se zapleli u tolike mreže. Društvene. Na kojima se i naša deca druže. Na kojima su naša deca izložena svemu i svačemu. Mi smo nekada imali jedno problematično dete u odeljenju, jednog na koga je učiteljica obraćala posebnu pažnju. Danas je internet pun dece koja zaslužuju nedovoljnu ocenu iz vladanja i koja uredno terorišu ostatak svog malog sveta, a da roditelji nemaju blagog pojma o tome. Jeste li skoro pogledali telefon svog deteta? Znate li šta pišu jedni drugima? Imate li uopšte pasvord…?
Žao mi je što nam deca, zbog silnih igrica, konzola, platformi i ostalih čuda – belog dana ne vide. Zagledani u telefone i ekrane, u stanju su da propuste čitava godišnja doba, tamo napolju. U naše vreme, zabrana izlaska se smatrala najgorom mogućom kaznom. Danas, danas vam dete neće oprostiti ako mu isključite vajfaj.
Žao mi je što nekada ne gledamo filmove kao nekada. Žao mi je što nema video klubova. I što svećom moram da tražim film koji bismo svo četvoro mogli da gledamo. Znate ono, neki lep porodični film u kome nema nasilja i agresije. Film u kome se pola planete ne poubija još pre najavne špice.
Čak i ako ostavimo filmove po strani, naša deca su izložena tolikim gadostima.. gadostima kojima mi nismo bili izloženi kao deca. Počev od sadržaja koji se u vreme ručka emituje na televiziji, preko onog što završava na naslovnim stranama, pa do onih pop-upova ili kako se već zovu, koji nam iskaču na telefonima. I telefonima naše dece. I nema načina da ih zaštitimo. Osim da im zabranimo te iste mobilne telefone. A to ne ide. Jer svi njihovi drugari ih imaju.
Žao mi je što više ne znamo kako da razgovaramo. I što su se uloge pogubile. Pa svi imamo jednako pravo glasa i više niko nikoga ne sluša, svi samo svoje pričaju. A nekad se znalo – ako mama i tata razgovaraju o nečem ozbiljnom, mi deca smo morali malo da sačekamo. Danas im ostanu traume ako im u roku od pet sekundi ne odgovoriš zašto kornjače žive sto pedeset godina i kako se razmnožava paramecijum.
Pritom, nemamo kome da se požalimo. Nemamo s kim ni da progovorimo pošteno. Sramota je reći da smo omanuli i da nešto ne radimo kako treba. Sve ono što je imalo efekta kada smo mi bili mali, danas više ne prolazi, ne drži vodu. Zato odgovore na svoja pitanja tražimo na guglu. Da li se moje dete drogira? Šta očekivati u pubertetu? Jesam li normalna majka..? Koja su prava roditelja…? Ima li roditelj uopšte ikakva prava?
Žao mi je što ni te subote nisu kao što su bile. Sećate se, vreme rezervisano za sređivanje kuće? I svi smo učestvovali u tome. Danas ti kažu da nisu sluge ničije ako ih zamoliš da raspreme krevet. A subotom, subotom ih vodamo po bioskopima i parkovima kako bi nekako nadoknadili ono vreme koje im nismo posvetili tokom nedelje. Na kraju balade, opet nisu srećni. Jer ih više ništa ne zadovoljava, ništa ne zanima i ništa ne drži pažnju duže od pet minuta.
Žao mi je što se, umesto da se družimo, udružujemo u grupe. Na fejsbuku, watsapu, vajberu. Nikako uživo. Nemamo vremena za uživo. Tešimo i podržavamo jedni druge. I zaklinjemo se da ćemo “onu kafu“ svakako jednom popiti. Naredne nedelje. Ako nam nešto ne iskrsne. A hoće.
Žao mi je što deca danas ne umeju da urade domaći sama i što su im potrebni privatni časovi i neko ko će da im sažvaće sve ono što su učili u školi. Mi smo učeni da učimo sami. Propitivali smo se lekcije tako što zatvorimo knjigu i ponavljamo lekcije. Čitali smo lektire, stvarno smo ih čitali. Danas ukucaju recenziju na guglu i završe posao.
Žao mi je što su nam deca troma. I što se tako brzo goje. Mi smo barem bili uobročeni jer su naše majke češće ostajale kod kuće i vodile računa o tome šta jedemo. Ako su mame i radile uvek bi se pronašla neka baka koja bi se postarala da svakog dana nešto srknemo kašikom. Znalo se kad jedemo, šta jedemo, koliko i čega gledamo na teveu i kada idemo u krevet. Danas deca po ceo dan “nešto grickaju“, televizor se ne gasi po dvadeset četiri sata, u krevet idu posle nas a ujutro hodamo na prstima da ih ne probudimo.
Mi smo jurcali, vozili bicikle, verali se po drveću. Prosečan roditelj danas doživi fras ako se dete dvaput nakašlje. A trčanje, trčanje je postalo čist adrenalinski sport.
Volela bih da grešim, ali ako ovako nastavimo, za deset godina imaćemo najezdu tridesetogodišnjaka koji još uvek žive kod mame i tate, potpuno nespremnih da se osamostale. Tridesetogodišnjaka bez stabilnih veza, bez dece, i prijatelja na koje mogu da se oslone, jer ljudskost, onakva kakvu mi poznajemo, više nije i neće biti u modi.
Imaćemo tridesetogodišnjake od kojih će škola napraviti ili visoko plaćene stručnjake ili obične fizičke radnike. Imaćemo neozbiljne ljude u ozbiljnim godinama, koji neće znati ni jaje da skuvaju i koji u životu nisu pročitali ni jednu knjigu. Ljude sasvim ovisne o svojim mobilnim telefonima, sposobne da tipkaju ali ne i da razgovaraju. Ljude koji će pre četrdesete imati čitav niz hroničnih bolesti, uključujući i one psihičke. Jer neće umeti da izađu na crtu životu onako kako se od njih očekuje. Ljude zaglavljene negde između prava i obaveza, želja i mogućnosti.
Imaćemo ljude koji će svoje emocije umeti da izraze samo uz pomoć emotikona. Ljude koji će, uprkos informacijama, biti neobavešteni. Ili preobavešteni. I ljude koji, čak ni tako umreženi, neće znati kako i kuda dalje. Zato ne mislim ni da su ova nova vremena – najgora. Zapravo su dobra u odnosu na ono što nas tek čeka.
Da li sam u pravu – pokazaće vreme.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar