Juče je jednog Milenka u Novom Sadu, udario auto. Oboren, Milenko je u nesvesti dočekao hitnu pomoć. Probudio se u bolnici, dobro ugruvan i dobro odžeparen. Neko mu je, dok je bio bez svesti, prišao i ukrao novčanik.
Član 204 Krivičnog zakonika ovakav prekršaj smatra teškom krađom i predviđa kaznu zatvora u trajanju od jedne do osam godina, budući je delo izvršeno nad bespomoćnim licem.
Bog otac, osmom zapovešću takođe zabranjuje krađu, lopovluk, obmanu i prevaru svake vrste, te nalaže da budemo nekoristoljubivi, da volimo jedni druge i da ne činimo drugima što sami sebi ne želimo. I to važi za pošten svet. Ali šta reći onom nesrećniku koji je zastao kraj Milenka i zavukao mu ruku u džep..?
Ko je čitao lektiru, seća se Raskoljnikova, onog jadnika koji je ubio babu. Zločin i kazna, znate već, stara priča. Преступление и наказание. Raskoljnikov je zbog babe dobio osam godina u Sibiru. Ali je prethodno priznao. I predao se. Naš se Raskoljnikov, onaj isti koji se u nevolji “našao“ Milenku, nikada neće predati. Još manje priznati da je pogrešio.
Dobro. Ni prvi ni poslednji koji je ukrao, dešava se. O tome – kako se oseća čovek koji gurne ruku u tuđi džep, ne želim ni da mislim. O onom drugom – kako se oseća čovek koga u istom danu udari auto i bude pokraden – mogu samo da nagađam. Ali me zanima jedno – šta se to desi u čoveku i kakva muka, obest ili pakost te natera da činiš nešto što se ne čini..? Nikada. Ni pod kakvim uslovima, ni pod kakvim okolnostima, čak ni u nesvesti. I kakvi smo to ljudi postali, kad nam ni zakoni, ni član 204, stav šest, ni Osma zapovest, ni stid, ni strah, ni sva kućna vaspitanja ovog sveta – ništa ne mogu..?
Negde u podsvesti, želim da mislim da se novčanik samo zagubio. Da je možda negde slučajno usput ispao, dok su ga tumbali i stavljali na nosila. Da će se kroz dan dva javiti neki pošteni nalazač i rešiti stvar. Da će priča imati hepiend, onakav kakav se viđa u filmovima. I da će sve biti nesporazum. Želim da mislim da je Raskoljnikov izmišljen lik, da je Dostojevski samo pustio mašti na volju. Želim da verujem da ne živim u ovom gradu, u ovom univerzumu okružena ljudima koji su u stanju da urade svašta, a da ne trepnu. Iz sve snage, želim da verujem da nismo svi bolesni. Da je nešto malo zdravog tkiva i ostalo i da će nas to malo na kraju spasiti. Želim da verujem, ali se plašim da nisam u pravu i da me to što ja zatvaram oči, ne čini nevidljivom, još manje zaštićenom. Raskoljnikov vidi sve. I Raskoljnikova je sve više.
Jer, nažalost – čini se da živimo u svetu u kome se dobrota smatra podvigom. U svetu u kome sve ono loše – postaje uobičajeno. Neće proći dugo, i svi ćemo se jednog jutra probuditi u tom Hаказаниjу.
Neko bez novčanika, a neko bez srca.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar