One koji ulaze preko reda – samo da nešto pitaju
Samo na minut
I one koji ti se uvaljuju – bez da daju migavac
I one koji voze zaustavnom trakom
Koji se šlihtaju učiteljicama, nose bajadere, za dvojku, da mali ne ostane za avgust..?
Ja bih da pitam
Kako se živi s tom prelaznom ocenom…?
Kasnije, kad sve prođe..?
Kad sabereš plus i minus…?
Kad znaš da jedan i jedan nisu tri.
Kad završiš školu a da ni jednu knjigu nisi pročitao.
Ni jednu lekciju naučio.
Svaki zadatak prepisao..
Kako se stiže na te rang liste..?
Biva iznad crte..?
Upada na budžet..?
Koliko je to tačno bajadera..?
Milki od trista grama..? Koliko kafe..?
Nes ili obične..?
Koliko odlazaka u kafane je dovoljno da se završi posao?
Koliko kila jagnjetine ispod sača je potrebno da ti olakša život..?
Dete upiše školu?
Zaposli ženu..? Svastiku..:?
I bude li se stvarno ponosan, onako zaistinski, kao da si to “s tvojih deset prsta..“?
Ili se bar malo, onako u sebi, kad niko ne vidi – zastidiš…?
Jer znaš da nisi.
Ni prstom mrdnuo.
Pa kažeš, tja, majku mu, možda je trebalo drugačije.
Možda je trebalo kako treba – pa makar i duže trajalo…
Ponekad i zabolelo.
Da li uopšte imaš sumnji, ili samo odmahneš rukom…?
Misli umeju da budu nezgodne.
Dosadne kao muve.
Znam.
Al’ bih, eto, samo da pitam kako se čovek oseća kad zna da je do svega došao nekako lako.
Na mufte.
Preko veze.
Na lepe oči.
Preko noći.
Preskačući po tri stepenika.
Da li je bar malo neprijatno kad znaš da primaš platu za posao koji ne umeš da radiš?
Kad zaobiđeš deset starih i bolesnih koji su knjižicu predali pre sedam – samo da nešto pitaš..?
Kad parkiraš na mestu za invalide..?
Kad staneš i upališ sva četiri, a nema te sat i po..?
Kad okreneš broj i kažeš “završi mi to“.
Kad ti nekom završiš to isto, jer – ruka ruku mije…
Kad do milion množiš bez digitrona?
Zaokružuješ na okrugle brojke?
Kako izgleda taj život u koji se ulazi na mala vrata..?
Ona na kojima piše “nezaposlenima ulaz zabranjen“.
A ti se svejedno hvataš za onu kvaku.
Da niko ne zna.
Da niko ne čuje.
Da li sam sebi govoriš kako ni drugi nisu bolji…?
Kako je i Bog sam sebi prvo stvorio bradu…?
Ko nije za sebe, nije ni za drugoga..?
Da li misliš da smo glupi i nesposobni – mi koji nismo za sebe.
Mi koji strpljivo čekamo u redu.
Propuštamo trudnice i majke s malom decom.
Govorimo Vi starijima od sebe.
Ustajemo u prevozu.
Kucamo kartu za dve stanice.
Vraćamo se u radnju kad se prodavačica zabroji pa nam greškom ne naplati sto grama oraha.
Ulicu prelazimo na pešačkom.
Čekamo zeleno.
Računamo na prste.
Ne dogovaramo se s profesorima.
A u kafane idemo samo kad nam je merak.
I ne sedamo za sto sa svakim.
Naročito ne s onim koji “sutra mogu da nam zatrebaju“.
Jesmo li manje vredni mi koji nemamo pojma ni o čemu..?
Mi, prosti, operisani od veza i vezica.
Šema.
Štekova.
Kojekakvih štela i prečica.
Mi koji, za razliku od tebe koji završavaš kombinacije, stvarno završavamo neke svoje škole, fakultete.
Radimo svoje obične poslove od devet do pet.
Živimo od plate.
Plaćamo račune.
Ispisujemo čekove, na trideset, šezdeset, devedeset dana…
Mi koji decu ni u dramsku sekciju ne upisujemo preko veze.
Mi kojima su jedan i jedan – dva, jer tako su nas učili.
Mi u čijim jednačinama nema nepoznatih.
Mi iz naivne teorije skupova.
Mi kojima samo dragi Bog završava kombinacije.
I to ako ga lepo i čovečanski zamolimo.
Hoćemo li mi ikada doći na red..?
I biti iznad crte. Bilo kakve. Bilo kad.
Ili je to ipak neka viša matematika, za velike umove..? .
Venov dijagram koji nikada nećemo rešiti..?
Eto, samo bih to da pitam.
A ne mora preko reda.
Sačekaću.
Ionako su sad na pauzi, jel’ da..?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar