Sloboda ili ništa

Ovo je priča o tebi.

Tebi koji si danas prvi put opsovao pred decom i taštom, zalupio vrata i izašao napolje. O tebi koji si seo u baštu i pozvao ortaka. Evo, na kafi, rekao si. Kako gde, batice..? Napolju. Da, napolju. Jeste, baš da vidim što će da mi zabrane da šetam… Pa šta ako je vanredno…? To uopšte nije moj problem.

Tako je. Bravo, batice.

Inače, celog života si slobodan kao leptir, pa te sad muči to malo dnevne sobe – ugrožava ti slobodu kretanja, jel’ da…? Ne možeš da izdržiš..? A šta to tačno ne možeš da izdržiš…? Svoju ženu, njenu majku, decu ili prosto sebe…?

Sledeći put kada se pogledaš u ogledalo i kažeš sebi kako si slobodan čovek, seti se… seti se da te je rođena majka oblačila kako je htela, da si nosio one smešne špilhozne koje su te žuljale. Da si jeo spanać zato što Popaj jede spanać. Da nisi birao ni jednu od svojih škola. Da si se družio s onim metiljavim Vasilijem zato što mu je tata bio čivija u opštini. Da su te pred gostima navijali kao lutku, dok si im recitovao pesmice. Da nikada nisi smeo da kažeš neću. Ni ocu, ni majci, ni učiteljici, nikome. Da si svako veče išao na spavanje u devet. Da si sam skupljao svoje igračke. Da si nosio cipele s ortopedskim ulošcima iako si ih mrzeo iz dna duše.

Molim te, seti se i da si silno želeo da upišeš španski, ali su te tvoji poslali na ekonomiju. Španski u ono vreme nije bio u modi. Seti se da nikada nisi imao petlju da im kažeš da te ekonomija ne zanima, ali si uredno išao na sve i jedno predavanje. Seti se da si se prvi put napio na trećoj godini fakulteta. Da nikada nisi prvi prišao devojci. Nikada tražio broj telefona. I tu ženu ti je namestio ortak. Da nije ostala trudna, nikad je ne bi… Ovako, morao si, da ne pukne bruka. Ipak je bila devojka iz dobre kuće.

Sledeći put kada pomisliš da si ti odlučivao o nečemu, seti se da te žena baš i nije mnogo pitala kada je rešila da zadrži svoje devojačko prezime, ni kada je birala ime za dete, deo grada i stan u kome živite. Ne, nikada se nisi pitao. Ni za šta .Čak ni za boju zidova u dnevnoj sobi. Neću da se mešam, rekao si. To su ionako ženske stvari. Te cipele koje nosiš, i njih ti je ona kupila. Ne zato što te voli, već zato što su bile na akciji.

Idući put kada kreneš u osvajanje slobode, seti se da si tolike godine ustajao, svako jutro u šest i odlazio na posao koji nisi voleo, u zgradu koju nisi voleo. Pio si kafu i provodio pauze s ljudima koje nisi podnosio. Apsolvirao si ljubazno smeškanje. U pet bi se vraćao kući. Nedeljom išao na fudbal u balonu, pa posle na pivo. Pamtio dečje rođendane. Valjao se po strunjačama zarad utiska dobrog tate. Kreveljio se. U igraonici a i van nje. Išao na letovanja. Na zimovanja. Podizao kredite. Jer to tako treba. Tako to radi normalan svet. Slagao si svoj život kao tetris. Plava na plavu, crvena na crvenu. Što manje lufta između – to bolje.

I veliš, nikada ti do sad sloboda nije bila uskraćena…? I baš si sada rešio da se boriš za nju…? Baš sada, kada te samo molim da ne mrdaš s tog kauča…? Jače je od tebe, jel’ da..? Samo si ti važan…? Po prvi put radiš nešto za sebe? Po prvi put se ti pitaš..? Ti odlučuješ…? Dosta je bilo, veliš..? Svi će videti ko si. Šta si. Naravno da hoće, mladi čoveče.

Por supuesto que si.