Moja baka je rođena 1925-e. Detinjstvo i dobar deo mladosti je provela, takoreći, gladna. Glad je ostavila toliko traga na nju, da je, otkad pamtim, spremala neverovatne količine hrane. I niko nije smeo da ustane od stola a da ne omaže tanjir. Jer – glad je možda prošla, ali babin strah – nije. Nikada.
Ja sam rođena mnogo kasnije. I upravo sam dva meseca provela kod kuće. Isto toliko nam niko živ nije prešao prag. Ja sam, za to vreme, prelazila samo jedan, roditeljski, a i to sa zebnjom da, skupa s onim mlekom i hlebom, ne unesem i nešto drugo, mnogo gore. Broj ljudi sa kojima sam se za vreme pandemije susretala – mogu nabrojati na prste obe ruke. Ali sad mogu da odahnem. Mislim, svi možemo, jel’ da..? Aha.
Čekajte, zar nisu rekli da korona prolazi? Pa, prolazi. I hteli mi to da priznamo ili ne – razbila nas je kao beba zvečku. Promenila je i nas, i naše poglede na svet, naše potrebe i navike. I teško da će se život koji nam je u vreme pandemije toliko nedostajao, ikada više vratiti na velika vrata. Jer situacija je drugačija, mi smo drugačiji, sve je drugačije. I svet više, hvala na pitanju, nikada neće biti isti.
Od danas ćemo drugačije razmišljati, drugačije se ponašati i ophoditi jedni prema drugima. Nešto od toga ćemo raditi smišljeno, ponešto će se potpuno nesvesno nametnuti. Uglavnom – sve ono što nam je pre samo dva meseca bilo normalno, sada će zameniti neka druga ili barem drugačija normalnost. Jer to tako naprosto mora. I jer postoji izvestan obrazac ponašanja koji se ponavlja nakon svake, pa i ove, katastrofe. U prevodu – malog čoveka čekaju velike promene.
Mali čovek će svoj život podeliti na onaj pre i ovaj posle korone. I izvesno je da ćemo ruke prati češće nego pre. I definitivno ćemo više raditi od kuće. Pod uslovom da uspemo da zadržimo posao. Sve što bude moglo da se završi od kuće – završavaćemo. Onlajn će ući u naše domove kao nikada pre.
Zdravstvena knjižica će nam biti važnija od čekovne. Pojaviće se neke nove napredne tehnologije.
Ređe ćemo se okupljati na nekim velikim skupovima. Manje ćemo se rukovati i grliti. Fizički kontakt biće rezervisan samo za najbliže. I to o bitnijim datumima i godišnjicama. Dodirivanje s nepoznatima smatraće se susretom treće vrste. Jer svi ćemo biti pod sumnjom. Potencijalno kontaminirani.
Mnogi će se potpuno zatvoriti u kuće. Barem dok se ne pronađe nekakva vakcina. A onda ćemo se opet podeliti na one za i one protiv. Na mnogim mestima, maske će biti obavezne. Više nećemo jesti iz istog tanjira, ili daleko bilo, istom viljuškom. Nestaće bliskosti. Barem one svakodnevne, na koju smo navikli. I koja nam je tako preko potrebna.
Prevoz će biti redukovan. Putovaćemo ređe ili nikako. Mnogi će se odseliti iz gradova. Netrpeljivost prema manjinama ili drugačijima će rasti. Promeniće nam se osećaj za svet oko sebe. Niko više neće umeti da se opusti i uživa kao nekada. Nikome više nigde neće biti prijatno. Niko neće razmišljati ni planirati na duže od nedelju dana.
Većina restorana će se zatvoriti. Proizvodnih pogona takođe. Nebrojeno mnogo ljudi će ostati bez posla. I svi ćemo biti strogo kontrolisani. Ostaje da se vidi na šta će nam ličiti venčanja, utakmice, koncerti, ekskurzije…Ako ih uopšte bude.
Izgubićemo dragocenu dnevnu rutinu, izgubićemo slobodu, osećaj da možemo da radimo šta želimo.
Čak i kada nam vrate ključeve sopstvene tamnice – nećemo znati šta bismo sa sobom, tamo, napolju.
Živećemo za danas i za sadašnji trenutak. Verovatno ćemo više umeti da cenimo i svaki moment radosti, svesni da nam ga već sutra mogu oduzeti. A ožiljci će ostati. I traume. Sve teže ćemo “procesuirati“ emocije. Brecaćemo se za svaku sitnicu. Paničiti sa i bez potrebe. Depresija i anksioznost će nas preplaviti.
Trzaćemo se kad se ko nakašlje. Skakati na pomen visoke temperature. Mnogi će imati problema sa spavanjem. Mnogi će se okrenuti alkoholu. I to ne dezinfekcije radi. Virus će nastaviti da postoji još dugo nakon što pandemija zvanično bude proglašena gotovom.
Korona će, sva je prilika, biti naša nova glad. Strah će se uvući u naše živote. I ostaće tu, barem još neko vreme. Mesec dana ..? Godinu..? Dve..? Zauvek..? Blage veze nemam. Ali nemoj da mi je neko seo za sto a da nije oprao ruke.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar