Dvadesetšestog aprila hiljadu devetsto osamdeset i šeste, nešto posle ponoći, po moskovskom vremenu, eksplodirao je četvrti nuklearni reaktor u Černobilju.
Sećam se da je tog dana bilo toplo. Sećam se žutih lala u dvorištu i mojih naježenih kolena koja su, čini se, po prvi put te godine ugledala sunce. Sećam se da mi je tog dana bio rođendan. Deveti. I da me je baba po kratkom postupku uterala u kuću. Sećam se da tog dana nismo jeli salatu i mladi luk i da su se mama i tata nekako čudno zgledali preko stola.
Sećam se da sam u rukama držala Bajaginu kasetu. Jahači magle. I da je tata pokušavao da uhvati neku ozbiljnu vest na babinom dvokasetašu. Niko još ništa ne javlja, rekao je. Stanice su šuštale, a onda je dreknuo neki skoro pa ženski glas. Pristajem na sve, samo kaži, grunulo je iz zvučnika. Makni mi to, rekla je baba. Javiće nešto na dnevniku, valjda.
Nisu rekli ništa. A ozračeni smo bili svi. I to ne nuklearnim česticama iz Černobilja. Bili smo ozračeni nečim mnogo gorim. Nadolazećom poplavom kiča i šunda. Vesele osamdesete, nošene Južnim vetrom, donele su nam neke nove Šemse i neke nove nacionalne lidere. Sećam se da sam jednog dana došla iz škole i upitala tatu šta su to Srbati. Nama, koji smo odrastali na pričama o Kumrovcu, ama baš ništa nije bilo jasno.
Potom su sledile su godine raspada, neke osme sednice, neki četrnaesti kongresi i devetomartovske demonstracije. Primili smo se na priču da niko ne sme da nas bije. I da smo bolji od onih drugih. Da zaslužujemo više. I da je konačno došlo naših pet minuta, nakon kojih ćemo se ponovo roditi – čisti i neukaljani, neopterećeni nekakvim socijalizmom.
Ne znam koliko je bilo realno očekivati da ćemo biti pošteđeni i da se nama, nakon raspada jednog SSSR-a i ujedinjenja jedne Nemačke, ama baš ništa neće desiti. Ali znam da smo se, u zemlji koja je pretila da se raspadne, ipak nadali nečemu. Neće nas. Ok, možda ode samo Slovenija. Ili samo Hrvatska. Neće to do nas, mislili smo. Bosna je drugo. Mi smo raja. A onda se zapucalo na Skenderiji. Pa su se stvorili redovi za gorivo. I redovi ispred velepekare na Dolac Malti. I redovi ispred kasarni. I neke kolone, ovih i onih. I tako dalje i tako redom. Nadali smo se da je sve privremeno i da će nas taj mehur od sapunice sačuvati. Da će proći. Da neće eksplodirati. I da će, ako pritisak postane prevelik, neko ipak stisnuti dugme za gašenje. Nije niko. Stanovnici Pripjata su bili barem evakuisani. Mi, mi nismo imali kud.
Trideset i četiri godine kasnije, radijacija je odradila svoje. Jahači magle prodali su nam svoje jeftine demagogije. Mi koji smo umereno ozračeni, već godinama osećamo izvesne mučnine i gađenja. Svaki put kad nam se uskrati informacija. Svaki put kada ih dobijemo previše. Mi, umereno ozračeni, postali smo neumereno pasivni. I egoistični. Nezajažljivi u nameri da se zabavimo, okupirani igrama, sadržajima koji zaglupljuju. U moru jeftine patetike, rijalitija, isceniranih dijaloga i precenjenih naslova, dobar je konačno postao glup, a lud i zbunjen – braća rođena.
Trideset i kusur godina kasnije, shvatam da je Južni vetar bio tek povetarac u odnosu na ono što nas sve čeka. U zemlji u kojoj je kontaminirano sve, od kulture, preko muzike i knjiga, pa do hrane koju jedemo, najviše me plaši to što nam je i genetski materijal, neizostavno, ozračen, i što dete mog deteta nikada neće čuti za jednog Ćopića ili Andrića, a neće biti nikoga da napiše neke nove Ćuprije i neke nove Orlove. Jer, Černobil je prošao. Šemsa nikada nije.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar