Ima tako nekih ljudi, nakrivo nasađenih. Pa se ne daju ni povesti ni poterati. I ništa im ne valja i sve smeta, i nikako im ne možeš ugoditi. Pa ako ih zoveš, kažu “što zoveš“, a ako se ne javiš, “pa da, ni da pitaš kako sam“. A kad pitaš kako su, kažu ’’ah, kako… kako drugi hoće’’.
Ima tako tih nekih ljudi… koji ne propuštaju pešake na pešačkom. Ni trudnice. Ni žene s decom. Ni rođenu majku. Nikoga. Ima tako nekih ljudi koji buše lopte kad im upadnu u dvorište. A ništa im jadne lopte krive nisu.
Ima tako tih ljudi koji ne vole nikog sem sebe. I gađaju golubove i mačke praćkom. A decu teraju s one trešnje, njihove. Neka im tata i mama kupe. Tu su mi došli da beru džabe.
Ima tako tih nekih ljudi kod kojih sve košta. I čaša vode. I lepa reč. Pa bi sve na kantar da mere.
I onu šolju šećera. I dva mala piva. I naramak drva. Pa ne daju nikome ništa. Ni pelcer od muškatle. Ni bogu tamjana.
Ima tako nekih ljudi koji se smanje i stisnu vremenom. Pa samo broje i prebrajaju. Pa si im uvek dužan i kad im daješ. I nikako da vratiš taj kusur do kraja. A sve bi da naplate. I ono kad su te šlepali do majstora. I dali dizalicu da zameniš gumu. I pozajmili valjak, kad ste krečili. Sve.
Ima tako tih nekih ljudi pa ti dolaze nepozvani i sede ceo dan. A nikad te ne zovu kod njih. A ako te i zovnu, zaborave da te ponude i čašom vode. I bacaju đubre po ulici. I pljuju. I psuju. I sve znaju najbolje. I nije ih briga šta drugi misli. Sve dok je njihova zadnja.
Ima tako nekih ljudi koji ti ispred nosa zatvore vrata od lifta. I koji vade poštu iz tuđih sandučića.I tresu mrve kroz prozor na tvoju terasu. I neće da poprave cev u kupatilu, šta ih briga – ne curi njima. Popravi ako ti smeta.
Ima tako tih nekih ljudi što se nikada ne jave prvi. I hodaju tako nekako, pravi kao spomenici. I nema ništa u njima mekano, savitljivo, ljudski. Pa ne pričaju ni sa kim. I jako se lako zamere. Uvrede.
Ima tako nekih ljudi što misle da su mnogo bitni. Važni. I da je sve njihovo bolje bar tri puta od tvoga. Pa rastu samo kad na nekog stanu.
Ima tako nekih ljudi pa bi se samo svađali. I samo greške tražili. Pa pišu ne znam spojeno i govore čak štaviše, ali im smeta tvoj zarez. Ima tako tih nekih ljudi koji svakome kažu Ti. Jer ima nečeg u vi što ih sputava.
Ima tako tih nekih ljudi koji o sebi uvek u trećem licu govore. I vole da ih se uvažava. Da u kolima uvek sede napred. I da se supa prvo njima sipa. S puno rezanaca. I da ih se uvek pušta preko reda.
Ima tako tih nekih ljudi kojima ništa ne valja. Pa ako je sunce – kud je sad upeklo. A ako je kiša – napadala se dabogda. I nikad ih ne čuješ da se smeju. Ili da zapevaju. A i kad govore, cede svaku reč kroz zube k’o retku kašu.
Ima tako tih nekih ljudi koji bi samo zgrtali. U se, na se i poda se. Samo da njima ima, a drugima kako bude. Ima tih nekih ljudi koji ne umeju da dele ništa s drugima. I po kojima niko deci imena neće davati. Niti će šta od njih iskati. I neće ih zvati svojima ako ne mora. I ako muka neka velika ne natera.
Ima tako nekih ljudi koje na kraju svi zaobilaze. I niko im sveću čak ni na Zadušnice ne pali. Ima tako nekih ljudi, crnih i gorkih, kao kora starog oraha. Ljudi čiji hlad ne leči, ljudi kraj kojih sve boli i sam sebi deluješ nekako stran. Ima tako nekih ljudi od kojih se čitav život oporavljaš. I nikad ne oporaviš. Nemojte biti ti ljudi.
Ni sebi.
Ni nikome.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar