Kada sam prvi put čula za “krizu četvrtine života“, pomislila sam da se to neko šali. Kakvu krizu možeš imati sa dvadeset i dve..? Kriza dolazi kasnije – oko pedesete, a ne posle frtalj života. Sa dvadeset i kusur, valjda razmišljaš samo kako da se provedeš, s kim, gde i od čijih para. A je li baš tako..? I ima li kriza srednjih godina mlađeg brata o kojem je ćutala svo ovo vreme?
Pa izgleda da ima. Istraživanja pokazuju da današnja omladina itekako prolazi kroz krize. Na prekretnici zrelosti, po prvi put se susreću s ozbiljnim teškoćama – kako naći i zadržati posao, kako, pored tog posla – i nešto malo živeti, kako se osamostaliti i na kraju – kako ostati dosledan sebi i svemu onome o čemu su maštali kad im je bilo sedamnaest..?
Ruku na srce, nije im lako. Naše dvadesete su bile devedesetih. I imale su svoju specifičnu težinu. S aspekta roditelja sa daleko gorim startnim pozicijama, čini nam se da današnja deca imaju sve uslove da budu srećni. A oni to, opet, nisu. Svetla budućnost im se izmiče ispod nogu kao kakva klizava krpara. Jer – prilike su tu. Samo nisu uvek stabilne. I ljudi su tu. Samo – ovih dana malo u gužvi. A život, život već neko vreme nije mirna luka. Brod nam se svima opasno ljulja, oluja bliži a kopna ni na vidiku.
Logično, čekaonice su nam pune mladosti koja se plaši i koja ne zna kako da izađe na kraj sa strahovima i depresijom. Mladosti koja ne zna kako da zadrži to kormilo u rukama. Kako da ostvari barem delić od onoga što su zapisali u dnevnik pre par godina, kad nemaju svoj stan, ni svoj dinar i od roditelja žickaju za letovanje? Veze im pucaju pre nego uopšte dobiju šansu da postanu ozbiljne, a i onaj BMW parkiran ispred zgrade, nije njihov. I teško da će ikada biti.
S druge strane, u svetu instagrama i društvenih mreža – čini se da je sve savršeno. Nekolicina “odabranih“ vršnjaka živi svoje savršene parazitske živote u svojim savršenim domovima, sa savršenim porodicama i prihodima koji premašuju granice razumnog. Bez po muke. Naravno da nije fer.
I tako, suočeni s nepravdom, u društvu koje je krajnje potrošačko – normalno je da žele sve. Ali ne mogu sve. I ne mogu odmah. I dok im se budućnost gura u šake kao vruć krompir, najradije bi, sakriveni u nekoj mišjoj rupi, prespavali deceniju ili dve. E, sad, može li se baš sve prespavati, ne znam. Ali znam da svet u kome nam deca od dvadeset i nešto gutaju betablokatore i antidepresive kao pez bombone – nikako nije dobar.
Možda ne umeju sasvim jasno da opišu taj osećaj izgubljenosti, osećaj da im društvo nameće suviše visoke standarde, i da si promašaj ako do tridesete ne postaviš stvari na svoje mesto, ali velika većina se oseća upravo tako. Zato što im je neko usput došapnuo da se prosek ne računa. Nije više dovoljno biti samo dobar. Moraš biti najbolji. A svet u kome se drugo mesto smatra lošim, i nije baš mnogo prijatno mesto za život.
Pored toga, takav svet je i zbunjujući – sa dvadeset pet si prestar da živiš s roditeljima, a premlad da stvarno živiš sam. Odgajaju te pod staklenim zvonom, a onda očekuju od tebe da se snađeš. Ubeđuju te da imaš pravo na greške, ali te one u praksi skupo koštaju. Ok je ako priznaš da nisi jak, ali ti se manjak samopouzdanja na kraju ne prašta. Prijatelji su suviše zauzeti sobom da bi te hrabrili, a profesionalne tapšače po ramenu ne možeš da priuštiš.
Uz sve to, od se tebe očekuje da rešiš dve bitne stvari u životu: da nađeš posao kojim ćeš se baviti narednih četrdeset godina i osiguraš svoju starost, i nekoga s kim ćeš tu starost podeliti. Ukoliko do tridesete ne pronađeš i jedno i drugo – smatraće se da si debelo omanuo. Jer, kao što rekoh, dobro više nije dovoljno dobro.
I posao više nije nešto što samo plaća račune. Posao danas mora da ispuni i motiviše. Ako nismo srećni s onim što radimo – onda nije dobro. Ista stvar je i s brakovima. Nije dovoljno biti prosto zadovoljan, ni jednostavno voleti, nameće nam se obaveza da dvadeset četiri sata dnevno, obožavamo i budemo obožavani. Lajk postaje merna jedinica uspeha.
Šta onda preostaje nama koji svoje male živote živimo s “pogrešne“ strane Instagrama…? Nama koji ne možemo da naslutimo šta će biti za godinu ili dve..? Zaista ne znam. Nemam čak ni predstavu. Ali, znam da, mi – iskusni brodolomci – treba da budemo uz svoju decu, da zajedno zadržimo to malo kormila u rukama. A kopno – kopno će se već pojaviti.
Kad tad.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar