Kada je davne 1983, na kioscima osvanuo najnoviji broj “Osmice“ s čije nam se naslovnice blaženo osmehivala Lepa i do pola obnažena Brena, klasje panonsko se opasno zatalasalo. Nacija je bila u šoku. Zar ona…sramota…jadna joj majka, govorili su stariji i odmahivali rukom. U ono vreme, bilo je nezamislivo da jedna žena, pa bila to i Brena, tek tako pokaže…
– Možeš kod mene, dok se ne snađeš, rekla je Vinka i čvrsto je zagrlila preko stola, usput zamalo oborivši flašu koja se zatekla između njih. Vinka je mirisala na mešavinu mošusa i nečeg dinstanog. Imala je kovrdžavu kosu neodređene nijanse crvene, dugačke prste i sitne, izgrižene nokte poput dečijih. I pored toga, Vinka je bila dobar drug. Zapravo, jedini…
Pravedno bi bilo da, kad čovek umre, i sve njegove stvari umru s njim. I kuća. I pepein po ćoškovima. Paučina u prozoru. I stari krevet prekriven jambolijom. I cipele koje više ne pašu ni na jednu drugu nogu. I onaj kaput boje bibera. Šarene marame. I crne marame. I stari šifonjer koji miriše na naftalin. I moljci. I crveni…
Podne je. Presvlači se po peti put od jutros. Skida suknju. Oblači šorc. Menja majicu. Ne dopada joj se kako izgleda. Vidi kolika sam, kaže. Ne budi luda, pokušavam da je razuverim. Izgledaš baš kako treba. Pravi se da me ne čuje. Da li da vežem kosu, pita. Veži, kažem. A možda ipak da pustim…? Pusti. Mama, ozbiljno te pitam!…
I šta ćemo danas, upitao je dobrodušni dedica, uobičajeno širokog krezubog osmeha, požutelih brkova i naglaska koji je dolazio odnekud podno Povlena. Malo sira, rekla sam. Al’ samo da je mlad i slan, naglasila sam. Čim zakisi, ovi moji neće da jedu. Probaj, rekao je i pružio mi parčence nabodeno na vrh noža. Juče smo sirili. Ruka je krenula, a…
