Ko to tamo…?

Ko to tamo…?

Živimo paralelnu realnost. Cene lete u nebo a kafane nikad punije, dok nam seku struju, mi idemo na more. Što dalje, to bolje. Isti oni koji se rugaju paradajz turistima u frižideru imaju koficu masti i teglu lanjskog džema. Podižu se krediti za polazak u školu. Komplet knjiga za srednjoškolce – sedamnaest hiljada dinara. A kamo ranac, a kamo sveske, patike, zimska jakna..?! Kako i od čega ovaj narod preživljava..!? Eto ne znam. Tačno nisam pametna.

Pre par meseci nije bilo šećera. Danas, kažu, nema mleka. Sutra neće biti struje.
Ne znam kako vi, ali meni se već neko vreme  dešava da iz prodavnice izađem zblanuta, gledam u onu kesu, pa u račun, pa opet u kesu, preračunavam se, da nije neka greška, šta li… Nije greška. Samo je sve poskupelo. I tek će. Kupovna (ne)moć, rođeni, tako se to zove, inače.

I ne kažem to ja. Stručnjaci upozoravaju da nas očekuje najveći rast cena hrane i energenata u poslednjih pedeset godina. Da stvar bude gora, ni zima neće biti blaga. Ako ne pomremo od gladi, umrećemo od studeni. I obrnuto. Ko šta već i kako voli. Što reče moja baba “ima svi lepo da polipšemo“. U prevodu – apokalipsa, i to onako – na angro.

Dobro. Nije da taj film već nismo gledali. Sveće, restrikcije, mleko u prahu, gorivo iz Bugarske u flašama od kokakole, step sokići, danska feta iz humanitarne pomoći, žižljivi džakovi s brašnom, Jezde i Dafine, moja baba koja se ne odvaja od one pločice Alana Čumaka, kaže “stvarno radi“, beli magovi, crni magovi, tri marke penzija, uber hohštapleraj, bonovi umesto plate, embargo kolač za specijalne prilike … Prođe me jeza kad pomislim na “vesele“ devedesete. Stvarno nam je trebala magija da preživimo te “godine koje su pojeli skakavci“. Ne povratile se dabogda. A sva je prilika da će se ipak vratiti.

Šta ćemo ako ne bude struje, pitam Dekija juče. Nije “ako“, ispravlja me, nego “kad ne bude struje“. Dobro, šta ćemo KAD ne bude struje. Ništa, kaže, družićemo se. Pričaćemo. Ti i ja, i deca.
Na trenutak mogu da zamislim, nas dvoje i dvoje dece, sedimo u polumraku, pod svećom, pričamo.
Zamisli njih dve bez telefona…Pobile bi se u roku od sat, kažem. Pobile bi NAS u roku od sat, opet me ispravlja. Ne želim više da zamišljam.

Umesto toga, okrećem se činjenicama. Opipljivim. Jasnim. A šta može biti jasnije od čuvenog Maslova i njegove hijerarhije potreba? Elem, Maslov kaže da su čoveku potrebne tri stvari kako bi opstao: Vazduh. Voda. Hrana. Ima jedan nezgodan deo u kome, doduše, kaže da je čoveku potrebna i sigurnost – u prevodu: bezbednost, siguran posao, raspoloživost sredstava, sigurnost porodice, zdravstveni sistem koji funkcioniše, sigurnost imovine…

Ne valja, mislim se i ponovo fleš bek devedesetih. Imali smo vazduh, vodu i hranu ali nismo imali sigurnost. Sačekuše su bile svakodnevna pojava, poslovi su se gubili u tren oka, ušteđevine su nam ostale zarobljene po bankama, porodice propadale, lečili su nas kojekakvi nadrilekari, decu su nam presretali i izuvali na putu do škole, tamo neki upasani primerci.

Kako smo, zaboga, preživeli?
Ne znam. Verovatno zato što smo se prilagodili. Tako što smo, na neki poseban način bili kreativni (komšinica potapala tikvice u step sok od ananasa za “voćnu“ tortu), i tako što smo bili spontani (kad nastupi kriza, društvene norme se malčice pomere u stranu), i tako što smo rešavali probleme umesto da ih stvaramo, i tako što smo stvarno brinuli smo jedni o drugima (ako nam je familija ikada zbijala redove, bilo je to upravo devedesetih. Danas se ne vidimo po godinu dana). I eto, tako ćemo opet. Da se baš radujem – i ne radujem se. Da sam se i sama uljuljkala i razbaškarila poslednjih godina – jesam. Da će mi biti teško da se, bude li potrebe, “vratim na fabrička“, hoće. Imam li izbora? Nemam. I tu se sva priča oko krize i preživljavanja – završava.

U stvari, ima još jedna stvar: recept za embargo kolač, ukoliko niste sačuvale stare sveščice s receptima. Znači, dve narendane jabuke, dve šolje šećera (ok, ako je mnogo, a vi smanjite), jedan prašak za pecivo… nema praška…? Dobro, može soda bikarbona… pola kesice cimeta, tri šolje brašna…dve supene kašike džema od kajs…nema?Dobro, može od šipur… Ok,dve supene kašike bilo kakvog džema..Pola šolje ulja… Jabuke urendati i sve dobro pomešati, peći na 200 stepeni skoro ceo sat… Nema struje…? Dobro, doći će. Popodne. Sutra. Ok, jednog dana.

I ako neko ima recept za onaj domaći eurokrem… javljajte.
Nema se šta čekati.

 

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels

 

 

Možda će Vam se svideti

Postavi komentar