Zemljo, majko… ti na kojoj smo se mi, kopneni sisari, namnožili k’o kusi psi, ti na kojoj se prvi majmun uzdigao na dve noge, a potom počeo da koristi oruđe, vatru, peglu, ringlu i daljinski – kaži, jesmo li se ičemu stvarno naučili…?
Reci, šta kažu oni koje u tebe zakopaju..?
Jesi li brojala ikada..? Sve one nevine, one kojima je Žrtva – srednje ime?
Imaju li kosti nacije, kad se raspadnu? Imaju li rod i broj..? Adresu..? Poslednje prebivalište…?
Kaži – kako se boriš s nama, ovako neuračunljivima, tvrdoglavima…? Ovako spremnim da se pobijemo do poslednjeg…? Ti, koja si videla sve, od dinosaurusa do meteora…? Zgadimo li ti se kad…? Zgadimo, znam.
Kako i ne bi…? Mislim, pogledaj samo šta smo uradili… Pita me dete šta mislim o Dari. Ne znam odakle da počnem. A mislim isto što mislim i za onih šest miliona nestalih u Holokaustu. Šest miliona, majko moja mila..! Šest miliona bačenih u tvoje jame…! Šest miliona ugušenih, spaljenih, prekinutih života. Pa onda više od tri miliona nestalih u Ukrajini pre toga, trideset i treće.
I ne usuđujem se da upitam to isto moje dete da li zna šta je Holodomor. Bojim se, reći će mi da je to mesto iz “Gospodara prstenova“ ili tako nešto. A nije. Strah me je da je pitam zna li gde je Kambodža. Zna li ko je bio Mao Ce Tung? Zna li da je zbog njega nestalo dva miliona ljudi. Zna li za Crvene Kmere? Da li joj ime Pol Pot nešto znači..? Znači li vama…? Koliko znate o Jermenima? Znate li da ih je milion i po “obrisano“, skupa s Grcima, devetsto petnaeste? A Ruanda…? Isto milion. Bangladeš…? Kurdi..? Čuli ste za Kurde sigurno. Zbog Sadama, ako ni zbog čega drugo. Gvatemala…? Dvesta hiljada.
Za Kolumba svi znamo, zna i moje dete, učili su u školi. Kako je otkrio te neke Amerike i tako to. Ono što ne zna je da je, otkako je Kristofer prvi put kročio u novi svet, nestalo između deset i dvadeset miliona Indijanaca. Kažu, kriv je tifus koji su doneli Evropljani. Neka im bude. Tifus. Za veliku glad koja je u Irskoj odnela dva miliona duša, ne zna. Čula je za Oktobarsku revoluciju, ali ne barata baš brojkama. Čitala je Gogolja, ali ne zna da je pet stotina hiljada Kozaka raseljeno s obe strane Dona. Pamti samo Tarasa Buljbu i ono čuveno “ja sam te rodio, ja ću te i ubiti“.
Ne zna ona ni da je tri miliona Nemaca proterano nakon Drugog svetskog rata, nazad u Nemačku. Ne zna za Istočni Timor. Dve stotine hiljada. Ne zna koliko je Hirošima tačno odnela. Ne zna za depopulaciju Aboridžina. Ne zna da je trideset godina jednog jedinog Staljina, Rusiju koštao skoro pedeset miliona života. Ne zna koliko je duša na savesti imao Leopold Drugi od Belgije. Deset miliona. Toliko ih je pobio u Kongu. Ne zna ona koliko su koštali čečenski ratovi, hiljadu osamsto i neke. Četiri stotine hiljada. Slovom i brojem. Ali to je bilo tamo negde na Kavkazu, reći ćete. Šta se to nas tiče…? Ne uče ni oni o nama.
E baš zato što je to bilo “tamo negde“ i što “ni oni ne uče o nama“ – dešava nam se ovo ovde. Ni mi nismo ništa naučili. Ni mi nismo mnogo pametniji od onih pre nas, i onih pre njih, i tako sve do onog nesrećnog majmuna. Kaži mi, Zemljo, ako nisam u pravu. Kaži mi ima li smisla..? Kaži mi ima li kraja mržnji…? Jesmo li zaslužili da nas ponovo iza ćoška sačeka neki meteor i obriše kao gumicom? Biće da jesmo.
Vrsta koja ne razume da sve majke plaču isto, da su sve smrti uzaludne, da nema njih i nema nas, vrsta koja ne ume da razdvoji nacionalizam od mržnje, i vidi samo svoje žrtve i broji samo svoje humke, koja nas i nakon toliko vremena deli na crne, bele, žute, ove i one, vrsta koja je izmislila kompas, a potom izgubila put teško da je zaslužila nešto bolje od meteora. Pa da onda lepo krenemo ispočetka, od amebe i bičara… A ako jednog dana, ponovo dobacimo do onog majmuna, možda bi bilo bolje da se ovog puta ne uzdiže. Neka te još malo na sve četiri, rođo. I uživaj dok možeš. Ne propuštaš ništa.
Veruj mi.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar