Dragi dnevniče,
Život u kaznenom prostoru se nastavlja.
Ustala sam rano, u sedam. Proverila nalog na tviteru. Broj pratilaca nije mrdnuo sa pet. Skuvala sam kafu. Malo tanju, jer onih šesto grama treba da nam potraje. Koliko tačno – to niko ne zna. Mislila sam da napravim onaj keks na kalup, to može da stoji sto godina a da se ne pokvari. Neću još, čuvam brašno. Prekjuče sam pravila neki kolač s jabukama. Kolač je bio suv, jabuka tek u tragovima, ali nisu se žalili – pojeli su sve osim jednog parčeta, da ne bi morali da peru pleh. Ja sam jutros, uz kafu pojela i to poslednje parče. Pleh nisam oprala, mrzelo me. Kad sve ovo prođe, redovno ću prati plehove.
Inače, pokušavam da funkcionišem normalno. Dosta sam staložena. Pažljiva. Čak preterano brižna. Naročito u ophođenju s decom. Nadam se da će me to držati i kad sve ovo prođe. Znam da neće, ali dobro, barem će znati da im je majka bila pribrana i u kriznim situacijama. Jedino što im branim da jedu. Čokolade sam sakrila. Imam dve milke od trista grama – za ne daj bože. Kad sve ovo prođe, ukinuću im slatkiše.
Oko jedan sam, pod punom ratnom opremom, maskom i rukavicama, krenula kod tate. Morala sam peške jer mi je juče otpala ona plastika ispod motora. Deki kaže da je to četvrti put kako mi menja šuspleh (valjda se tako zove) i da je to zato što ne gledam kud vozim i naskačem na ivičnjake. Možda je i u pravu. Kad sve ovo prođe, biću obazriviji vozač.
Na ulici stvarno nije bilo mnogo ljudi, ali, za razliku od mene, niko nije nosio masku. Vrlo nesportsko ponašanje, rekla bih. Tati sam kupila dva piva, teglu krastavaca, tulumbe, napolitanke, mali majonez i krompir salatu u ribarnici. Nama sam uzela kilo pasulja, dve male čokolade, konzervu paradajza i dva sapuna. Posle sam svratila u još jednu radnjicu, i uzela jogurt i banane. Tata je rekao da nisam normalna što se toliko tovarim. Kad sve ovo prođe, kupiću ona kolica za pijacu, kao sav normalan svet a ne da svaki put teglim kao magarac.
Tata je juče pravio prženice. Zagorele su mu. I prženice i tiganj i šporet su u prilično jadnom stanju. Zalio je cveće vodom u kojoj je rastvorio aspirin. Čuo je, valjda, negde da od toga cveće bolje raste. Zalio je čak i onu ’’kućnu sreću’’ što je sunce spržilo letos. Možda se i povrati jednog dana. Kad sve ovo prođe, kupiću mu neku ozbiljnu literaturu o kućnim biljkama. Rekla sam mu da nipošto ne izlazi i da ću navratiti sutra da ga obiđem. Obećao je da neće mrdati, da ne brinem i da čuvam sebe i decu. I Dekija.
Deki je danas pravio slatki kupus sa slaninom. Tu kombinaciju još nismo imali, ali se niko nije žalio. Otkako su mu u apoteci rekli da alkoholno sirće može da koristi za dezinfekciju, izdašno ga troši po celoj kući, a i po ukućanima. Svi smrdimo na bure s turšijom. Kad sve ovo prođe, sirće neću sipati ni u salatu.
Uveče smo sedeli i slušali muziku. Ne mogu više da gledam vesti. Ni filmove. Ne mogu ni da čitam, ništa mi više ne drži pažnju. Klonim se crnih statistika i još crnjih prognoza. Pokušavam da se ponašam kao da je ovo sve jedan prinudni odmor ili barem plaćeno odsustvo koje će uskoro proći. Tata je zvao da kaže kako su tulumbe odlične. Rekla sam mu da ne preteruje, jer mu je to sledovanje za nekoliko dana. Kad sve ovo prođe, nateraću ga da ode i proveri šećer.
Pred spavanje sam ponovo proverila tviter. I dalje imam samo pet pratilaca. Nema dosta ni za čestito narušavanje uredbe o zajedničkom okupljanju. Kad sve ovo prođe, ozbiljno ću se pozabaviti time.
Do tada, utakmica se nastavlja. Nerešeno je, i svi igramo u odbrani, unutar aut linije. Klupa nam je potpuno prazna. Nemamo rezervne igrače ni stručni štab, a ni sudija nam nije baš naklonjen. Uprkos lošim prognozama, lopta je i dalje u posedu domaće momčadi. Idemo dalje.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar