To da se u ovoj zemlji već godinama živi na dug – znamo svi.
Međutim, danas pročitah da se na dug i umire. Jer – smrt ne voli veresiju.
Naime, u jednom gradu, tu blizu nas, jedna porodica je ostala bez deteta. Bebe.
Beba je sahranjena. U vreme sahrane, porodica je imala samo jedan deo sredstava, nakon toga ni to.
Otac je u međuvremenu ostao bez posla, a pogrebno je, da stvar bude gora – porodici ostavilo rok od deset dana da izmiri preostali dug od 15 000 dinara ili će im, citiram ‘’iskopati dete’’.
Na društvenim mrežama je novac ubrzo prikupljen i dug podmiren – sve zahvaljujući dobrom svetu, ali ostaje gorak ukus, rođeni moji.
Ima li gore stvari nego kad ukopaš onog ko bi, da je sve po redu, za tobom šaku zemlje bacio? I od čega je to ljudsko srce kad ne pukne i ne uvene i ne sasuši se ko kakav žižljiv panj posle toga? Ne znam, ne želim da saznam i ne želim da iko ičiji ikada igde sazna.
Ima li gore stvari kad usred takve nesreće, ostaneš bez posla i u dugovima, a neko ti pritom preti mrtvim detetom?
Teško. Ali tako je kako je.
I ne čudi više što nam živi nisu sveti. Ali dirnuti u mrtvo dete – e to već prelazi granice ljudskog, razumnog, ovozemaljskog, čega god hoćete.
U redu – dug je dug, razumem. Smrt, baš kao i život ima neki svoj taksimetar koji radi i nakon što napustimo vozilo.
A postoje li rate? Postoje li odgode, popusti, bilo šta…? Postoji li, na kraju krajeva, dobra volja..? Razumevanje..? Dogovor..?
Ili smo samo naučili da profitiramo na tuđoj nesreći…? Vreme je novac, uvek i svuda, a naročito onda kad nemaš ni jedno ni drugo.
Znam, reći će. Petnaest hiljada nije za bacanje… I zamisli kad bi tako svakom, pet ovom, deset onom… Pa, propade pos’o dok si rek’o keks.
Nažalost – i to smo nekad mi. Hladni. Koristoljubivi. Ucenjeni. Preplašeni. Nažalost – uvek ćemo i biti – ovi i oni.
Neko se, kad mu dođe vreme, spusti dva metra ispod zemlje.
A neko i mnogo mnogo niže.
Koliko smo stvarno nisko spremni da odemo – pokazaće vreme.
Srećom – ima ko gleda.
I jedne i druge.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
1 Komentar
Opisano lepo, istinito i iz duše. Imati ili Biti?
Bilo bi dobro kada bi ova dva pojma bila u ravnoteži pa da, pre svega, budemo a onda i da imamo. Teško da će biti bolje. Ovo vreme je uništilo sve ono što je vredelo. Saosećajnost više ne postoji. U stvari, postoji, ali njeni nosioci se smatraju promašenim, ništavnim, nekim ko i nema ništa drugo, nekim ko je za sve drugo nesposoban pa mu samo ostalo da oseća i saoseća. Tužno je ovo vreme surovog a nedozrelog i bahatog kapitalizma.
Postavi komentar