Juče sam farbala jaja. Sva su bila iz istog korneta. Svako sam pažljivo spustila u vodu. Sva su se kuvala na istoj, visokoj temperaturi. Neka jaja su ispala lepa i crvena, na radost. Druga su sama od sebe – popucala. Hoće li tako biti i s nama – hoće li nakon svega i među nama biti mnogo polupanih..? Koliko dugo smo u stanju da ignorišemo uzroke i ne razmišljamo o posledicama..? I šta o tome kažu preživeli..? Priča koja sledi, priča je logoraša. Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna.
Postoje stvari zbog kojih morate da izgubite razum – ili više nemate šta da izgubite, napisao je čuveni psiholog, Viktor Frankl u svojoj knjizi “Zašto se nisam ubio“. Knjiga je napisana 1945 godine, za svega devet dana – neposredno po izlasku iz nacističkog logora, u kome je proveo tri duge i strašne ratne godine.
U svom delu, Viktor Frankl priča o sve tri faze kroz koje je, kao čovek kome je uskraćena sloboda, prošao. Na potresan način oslikava i put je morao preći da bi od zarobljenika pod rednim brojem 119104, ponovo postao čovek.
Kad god smo suočeni sa neizbežnim i nerešivim situacijama, i kada naprosto moramo da se pomirimo sa sudbinom koju ne možemo izbeći, ne preostaje nam ništa drugo nego da u tom trpljenju pronađemo nekakav smisao. Stav s kojim prihvatamo trpljenje, može upravo značiti razliku između života i smrti.
Osećaj trpljenja prestaje da bude trpljenje kad o njemu stvorimo jasnu i razgovetnu sliku. Spinoza
Prva faza je svakako šok. Šok zbog oduzimanja slobode, odvoženja u logor, oduzimanja ličnih stvari i dostojanstva. Ukoliko želite da preživite, morate da precrtate sav svoj prethodni život. Tek kada čovek zna da, osim gole egzistencije, ništa ne može da izgubi – sve postaje mnogo lakše. Naravno, i u logorima je bilo samoubistava, nazivali su ih “bolešću bodljikave žice“. Bezizlaznost situacije, opasnost po život, smrt drugih logoraša – sve je to činilo da i najjači pokleknu, ulete u žicu koja je bila pod visokim naponom i tako okončaju patnje.
Dakako, u logorima se i pilo. Alkohola je bilo na sve strane. Logoraši koji su radili u gasnim komorama bili su prilično pijani. Od esesovaca su dobijali alkohol za džabe. Naravno da su morali biti pijani. U gasnoj komori možeš da radiš samo obeznanjen. Jer, čovek je uvek svestan kad čini lošu stvar. Piće samo odlaže trenutak u kome se o tome razmišlja trezveno.
Pojedini logoraši imali su i takozvanu iluziju pomilovanja. Nadali su se, čak i neposredno pred smrt, da će možda u poslednjem trenutku biti pomilovani. Koliko nas i danas živi u zabludi da ćemo jednog dana biti pomilovani..?
Druga faza bila je faza relativne apatije ili emocionalnog mrtvila – čežnja za ljudima koje ne možemo da vidimo, gađenje prema svemu što nas okružuje. Osećaj da smo otupeli, da je samilost ostala negde u prvoj fazi, da patnja prestaje da nas dotiče.
Neosetljivost je zaštitni oklop, ističe Frankl. Nešto što će nas sačuvati. Lakše je bilo podneti fizičku bol, nego nepravdu i nerazumnost celokupne situacije.
Apatija je takođe nužni odbrambeni mehanizam psihe. U trenutku u kome stvarnost tamni pred očima, jedini način da sačuvamo život je da živimo dan po dan, i to vraćeni na primarne nagone – hranu, san i potragu za toplotom. U nedostatku hrane, javljale su se prisilne misli. Ljudi su, uveče, pred spavanje, jedni drugima do detalja opisivali šta će spremati kada sve to jednom – prođe.
Spasi se, zapisao je Frankl. Zanemari sve što ne doprinosi cilju. Odbaci svaku vrstu emocije. Jer sve što nije u direktnoj vezi sa očuvanjem života – gubi smisao. Ljudi postaju religiozni. Veće šanse imaju oni koji imaju o čemu da misle. Ceo jedan život odvija se iznutra. Ako si sposoban da pronađeš lepotu tamo i gde je na izgled nema, preživećeš. Ako se humorom distanciraš od situacije, preživećeš. Najmanji povod može prouzrokovati najveće veselje. Skala sreće postaje tako relativna.
Prisilan boravak u zajednici rađa neodoljivu potrebu za samoćom, bar na kratko vreme. Biti sam sa sobom i svojim mislima. Gubitak osećaja da je ljudsko biće pojačava se time što u koncentracionom logoru čovek sebe ne doživljava samo kao predmet samovolje stražara već i kao igračku sudbine. Vremenom nauči da se kloni svake inicijative i plaši svake odluke. Jedni su apatični, drugi razdražljivi. Svest o nekakvoj ličnoj vrednosti – gubi svaki smisao. Čovek odjednom postaje niko.
Ko zna zašto da živi, podneće svakakvo kako da živi.
Niče
Ali apatija se može nadvladati i razdražljivost se može kontrolisati. Čoveku se može oduzeti sve osim bazične ljudske slobode da u svim okolnostima izabere kako će se ponašati.Način na koji nosimo svoj krst – govori mnogo o nama. Više od načina na koji uživamo. Ili stvaramo.
Treća faza – sloboda. Uprkos očekivanju da će odjednom poleteti od radosti – ljudi su bili kao u nekom snu. Nenavikli. Depersonalizovani. Sve je izgledalo nestvarno. Bilo je potrebno vreme da nam se osećaj vrati. Osećaj da ponovo živiš svoj stari život. Da prihvatimo da pored nas ponovo promiče sve ono što smo nekada priželjkivali. Neki su žudeli za osvetom. Drugi su osećali gorčinu i razočarenje. Ali život se ovako ili onako – nastavio, završava svoju priču Viktor Frankl.
Ali, ovo je ipak samo priča jednog logoraša. I svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna.
Ili nije..?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar