Ozbiljni matematičari su izračunali da će nam trebati 108 godina ozbiljnih napora da prevaziđemo predrasude o muško ženskim odnosima i uspostavimo takvu kakvu rodnu ravnopravnost.
S ove tačke gledišta, mislim da su matematičari bili poprilični optimisti. Feminizam se kod nas, u zadnje vreme, nešto baš i ne prima. Štaviše, sam pomen te reči kod mnogih izaziva izvesno gađenje prema tamo nekim brkatim, od šporeta ozračenim, ženama koje tamo negde spaljuju brushaltere hanzaplast-boje i mrze tamo neke muškarce. A da li je baš tako…?
Da li sam ikada spalila brushalter? Nisam. Da li mrzim muškarce? Naravno da ne. Da li volim svog muža? Da. Da li on u mojim očima gubi na svojoj muškosti ako opere šerpu ili spremi ručak? Ne, naprotiv. I na kraju – pitanje za milion dolara – da li sam feministkinja…? Pa dobro…ako to znači…
Da se borim za jednaka ljudska prava.
Da nisam u stanju da ignorišem probleme s kojima se svakog dana susrećem.
Da ne želim da živim u strahu.
Da me vređaju lascivne fotografije.
Da ne želim da dobijam “lepasi“ poruke u inboks.
Da ne želim da neko drugi odlučuje o mom životu, samo zato što piški stojeći.
Da se borim za ono u šta verujem.
Da muški dinar ne vredi više od mog.
Da ne želim da osećam krivicu zato što radim, jer posao oduzima dragoceno vreme koje bih mogla da provedem kod kuće s porodicom.
Da se ne podrazumeva da je kućni posao – samo ženski posao.
Da se ne podrazumeva da su deca – samo ženski posao.
Da to što radimo i kad dođemo s posla, ne znači da ne bismo radije odmorile.
Da krečenje nije samo muški posao.
Da se moćne žene i žene na rukovodećim pozicijama ne svrstavaju po pravilu u kučke ili one koje su preko kreveta došle do svog položaja.
Da jaka žena može da opstane s jakim muškarcem pored sebe i da to nije šampionat u rvanju, već naprosto život udvoje.
Da nisam u stanju da ne vidim, ne čujem i ne govorim – jer imam dve kćerke koje će se jednog dana ugledati na mene, ma kakva ja bila.
Da bih se potpuno isto ponašala i da imam sinove, jer bi oni jednog dana bili nečiji školski drugovi, kolege, muževi, prijatelji.
Da sam spremna da prihvatim činjenicu da ne mogu sve da postignem, i da se od mene sve i ne očekuje.
Da me na razgovoru za posao ne pitaju da li planiram da rađam. Kad i koliko. Ako sam rađala, da me ne pitaju kolika su mi deca.
Da me ne prime na posao ako nisam dovoljno kvalifikovana, ali ne i zato što sam žena.
Da ne moram da čekam na red na unapređenje duže od ostalih samo zato što nosim suknju. (Iako ja retko nosim suknju).
Da mi ne beleže neke minuse ako sam udata. Ili ako nisam udata.
Da me ne pitaju “šta čekam“.
Da mi ne zamere ako zadržim prezime.
Da mi ne uzmu za zlo ako sama platim svoju večeru, ili još gore – našu večeru.
Da nas podjednako ima u upravnim odborima, za skupštinskim govornicama, za katedrama, u ordinacijama, ali i u kafanama.
Da me niko nikada nigde ne pita “zašto dama sedi sama“.
Da ne moram da se uklapam u stereotipe.
Da ne moram da objašnjavam da feminizam nije nešto što će urušiti porodicu, da se nećemo preko noći pretvoriti u pomahnitale Amazonke i kastrirati sve u prečniku od sto kilometara.
Da feminizam znači samo borbu za jednake šanse i jednaka prava. Ništa više.
Da mizoginija i mizandrija nisu deo mog periodnog sistema jer podjednako štete i jednima i drugima.
Da nemam ništa protiv muškaraca, već samo protiv sistema koji koji ih od neravnopravnosti i diskriminacije po pravilu štiti samo zato što su muškarci.
Da su nam potrebni barem koliko i mi njima, i to ne samo za otvaranje tegli, nošenje kabastog tereta na treći bez lifta i produženje vrste.
Da ne mislim kako su “svi isti“.Da ne mislim da među ženama nema loših.
Da imam divan odnos sa svojim ocem.
Da razumem da nikome od nas nije lako. Od nas se očekuje da budemo tople, pune ljubavi, odane, mazne, od njih da na svojim plećima iznesu sav teret muškosti.
Da se moje izjave ne izvlače iz konteksta.
Da se manemo dvostrukih aršina.
Da neke devojčice tamo negde prestanu da udaju u dobi mlađoj od 18 godina, za neke ružne starce, i da svaka od dvanaest miliona njih ima šansu da se bar jednom u životu zaljubi.
Da nekim ženama više ne seku prste na rukama, u znak žalosti za preminulim suprugom.
Da ne želim da ijedna žena ikada više završi kao vest u crnoj hronici.
Da ne želim da živim u svetu u kome je samo šest država ženama dalo jednaka prava.
Da ne želim da gledam filmove u kome na jednu glumicu dolaze dva i po glumca, čak ni ako je Ksavier Bardem jedan od ta dva i po.
Da ne želim da ćutim, ako imam šta da kažem.
Da ne želim da kažem “pusti, dobro je, baba mi se porađala u štali“.
Da mi je suština i dalje ispred forme.
Da mi je svejedno da li idem kod kardiologa ili kardiološkinje sve dok mi je ovo moje srce na mestu.
Da mi je potpuno svejedno da li će neko reći da sam pisac ili spisateljica – sve dok imam šta da napišem.
I da ne želim da čekam još 108 godina da se nešto promeni, jer ja nemam 108 godina na raspolaganju.
Ako to znači da za sto osam godina neće biti važno da li si ti izneo đubre a ja zakuvala supu.
Onda, da.
Jesam. I biću.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar