Najprljaviji ples

Imala sam jedanaest godina kada je Dirty Dancing stigao u naša sarajevska kina. Moja tada već dobro vremešna tetka me, da niko ne zna, povela u dom kulture “Vaso Pelagić“ na Grbavici. Šta reći – prva ljubav, prvi ples, prvi sukobi s roditeljima, – poznata priča sa srećnim krajem. Elem, nakon dva sata provedena u mraku, izašle smo do ušiju zaljubljene u Patrika Svejzija, obe žestoko ljubomorne na Dženifer Grej i rešene da pošto-poto naučimo korake.

No, budući da su svi termini kod gospodina Svejzija bili zauzeti, a Holivud pedeset svetlosnih godina daleko, koreografiju sam uvežbavala u dnevnoj sobi i usput smišljala načine kako da jednog dana dođem do te Amerike. U ono vreme, naše su igre bile čiste, a svet se činio kao bolje mesto za život, uprkos činjenici da su naši “zatucani“ roditelji skakali na pomen tamo nekakvog, mo’š misliti – prljavog plesa, a mi spuštali pogled tokom scena u jezeru, gde Dženifer Grej nosi mokru majicu. Sačuvaj i sakloni…!

Trideset i kusur godina kasnije, na male ekrane nam je stigao jedan mnogo prljaviji ples. Cuties, kod nas još uvek bez pravog naslova. postavljen je na jednu od najvećih streaming platformi. Film govori o jedanaestogodišnjoj devojčici iz Senegala, koja se usred Pariza priključuje plesnoj školi tverkovanja. (Za one koji ne znaju šta je tverk, da pojasnim: radi se o vrsti plesa sa naglaskom na pomeranje kukova, karlice i zadnjice.) Majka devojčice je, gle čuda, uzrujana, jer taj isti ples nije u skladu s njenim verskim ubeđenjima.

Uglavnom, sa ili bez verskih ubeđenja, teško je poverovati da je neko bio u stanju da  dete stavi u takav gnusan kontekst – kontekst u kome se jedanaestogodišnja devojčica prikazuje kao seksualno biće. Iako sazrevaju brže od svojih vršnjaka, verovatno brže nego što smo mi u naše vreme sazrevali, devojčice tog uzrasta nisu zrele. Daleko su od zrelog. Još uvek su samo devojčice, koje se polako primiču pubertetu.

Kao majka koja je na sopstvenoj koži iskusila tri puberteta, jedan svoj i dva rođene dece, ne mogu a da ne osetim gađenje pri samoj pomisli da se vrli novi svet na tako beskrupulozan način mogao poigrati s devojčicama.

Znate, s jedanaest godina te devojčice još uvek ne znaju ništa.  Nemaju blage veze ni o čemu. Zbunjene su. Ćudljive. Osetljive. Vole da istražuju. Imitiraju. Skidaju korake, o da.Testiraju granice, svoje i tuđe. Preko noći se grupišu u klanove. Ove i one. Njihova tela se menjaju, ali još uvek nisu zaokupljene izgledom. Zanima ih muzika. Zanima ih i ples. Ali ponuditi im takvu vrstu plesa kao opciju – u najmanju ruku je bolesno.  Jer ovde se ne bavimo folklorom, ni bečkim valcerom. Ovde, drugarice i drugovi, nema ni P od plesa. Radi se o nečem mnogo gorem. Promociji pedofilije. Tačka.

Svet, međutim, ne misli tako, jer svet je davnih dana okačio baletanke o klin. U tom svetu, nama toliko strano i dalekom, ovakav film i pored kontroverzi, osvaja nagradu na Sundance festivalu. U jednom takvom svetu, suosnivača tog istog festivala terete za nedolično pipkanje devojčica uzrasta od sedam i devet godina. U jednom takvom svetu, jedna Džej Lo ima istu ili možda i mnogo skandalozniju koreografiju, isti “rad kukova“. Da, ali Džej Lo ima dovoljno godina da odabere način na koji će se predstaviti svojoj publici. Džej Lo ume da se odbrani od nasrtljivaca. Džej Lo svesno bira da provocira. Džej Lo je žena. Devojčica od jedanaest godina nije. I još neko vreme neće ni biti.

Ali, dobro, biće da svet zna nešto što mi ne znamo. Ne živim tamo, pa nagađam. Ipak, pre nego pomislite da je za sve možda kriv naš balkanski mentalitet, koji stid koristi kad god mu se prohte, molim vas da pronađete svoju sliku ili sliku svog deteta iz četvrtog osnovne. Da li vidite stvorenje koje treba da emituje i promil seksualne energije? Da li biste mogli da zamislite to stvorenje kako mrda guzom pred nekim čikom..?  I šta biste uradili tom čiki..? Golim rukama..? Znam. I ja.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels