Dragi dnevniče,
danas je šesti april i dvadeset treći dan kako smo u izolaciji. Još uvek možemo da izlazimo i nismo skroz u karantinu. Deca su dobro i mi smo dobro. Pasulj već pet dana nisam kuvala, a ni kupus.
U petak su me zvali iz banke da dođem i da podignem tatinu penziju, ali da mi on prethodno da, rukom pisano ovlašćenje, pa sam otišla do njega da mi rukom i napiše. Ja, taj i taj, JMBG taj i taj, s adresom tom i tom, ovlašćujem tu i tu, da može da podigne toliko i toliko. Ok. Tata je dvaput pogrešio pa smo morali sve ispočetka.
I tako, otišla sam u banku, kad ono međutim. Gospođo, ne možete da podignete sredstva. Ali zašto ne mogu, pričala sam s vašom koleginicom, rekla je da samo ponesem ličnu kartu, tatinu i moju i ovlašćenje, rukom pisano, i to je to. Moramo da se čujemo s vašim ocem, rekla je mlada službenica. Izvolite, pozovite ga, čujte se. A pa to ne može. Što..? Zato što je vaš broj u sistemu. Moj broj je u sistemu zato što sam ovlašćena po računu. Da, ali ovlašćenje vam je isteklo. A mi moramo da pozovemo njega na broj iz sistema, a kada pozovem taj broj, javljate se vi. Dobro, hoćete da ga pozovemo sad zajedno..? Ne može, veli. Ne može ni on da pozove nas, moramo mi njega. Aha… Na broj iz sistema…? Da, gospođo, na broj iz sistema. A kako mislite da to izvedemo..? Mislim, pošto je moj otac u izolaciji, a ja sam u banci a telefon je kod mene..? Čekajte da pitam šeficu.
Eto ti je ponovo posle dva minuta. FT1P u najavi. Na žalost, ne možemo da vam izađemo u susret. Morate da odete kod oca, ostavite mu vaš mobilni, vratite se u banku i da ga mi pozovemo. I on mora da zna sve podatke koje pišu na ovlašćenju. Izvinite, rekla sam, nisam sigurna da vas razumem… Da odem kod njega, ostavim mu telefon, vratim se ovde i onda ga vi pozovete..? Da.U vanrednom stanju u kome se apeluje na kretanje – ja moram tri puta u jednom danu da odem do oca? Pa, da. A zašto on ne može da pozove vas, dok sam ja tu..? Ne može, veli, nemamo taj broj u sistemu. A razgovor se snima. Aha. A da ja odem po njega, stavim ga u kola i da vam lepo donesem original na uvid…? Ah, da, zaboravila sam da je stariji od šezdeset pet. Jako mi je žao, veli, ali ne možemo da vam pomognemo. Pravila su pravila. Jel’ tako? Tako. Ništa, šta ću, zahvalim se na pažnji pa opet kod tate. Ispričam mu sve šta i kako i da će morati malo da se strpi za penziju, al’ da ništa ne brine jer dok imam ja, biće i za njega.
U priručniku za preživljavanje, koji ja čitam, a svi drugi ignorišu, autor Džon Visman kaže da je u suočavanju s kriznim situacijama najlakše zabiti glavu u pesak kao noj, ali da od toga nema ama baš nikakve koristi. Pozitivan stav i redovni obroci su spas. Samo dobro hranjena osoba može se fizički nositi sa stresom. Ako je priručnik dobar za britanske specijalne vazduhoplovne snage, pa biće valjda dobar i za mene.
Da održim borbenu gotovost svojih ukućana, danas sam pravila karbonaru. Deca su bila pomalo sumnjičava kada su me videla u kuhinji. Mama, šta je to karbonara, pitala me Tara. Nešto mnogo lepo, rekla sam. O ne, svaki put kad kažeš da je nešto mnogo lepo, mi jedemo pasulj, rekla je. Pripadnici britanskih vazduhoplovnih snaga jedu insekte da bi preživeli, odgovorila sam. Insekti su bogati masnoćama, proteinima i ugljenim hidratima. Naročito tvrdokrilni kukci. Dobro, mama, ne moraš dalje, ješćemo onda tu tvoju karbonaru. Šta god to bilo.
Znala sam da će priručnik nečemu posužiti. Džone Vismane, hvala ti.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar