Majka priroda je nekom majka, nekom maćeha, a nekom baš ništa – ni rod ni pomozbog.
I zaista, ima tih nekih žena prema kojima je priroda bila široke ruke, pa im i poznije godine nekako dobro stoje. Ima i onih koje celog života pomalo zaziru od ogledala, ali odigraju na neku treću kartu, kada je “opći dojam“ u pitanju. I na kraju, ima onih koje se rode lepe i vremenom izrastu u lepotice. E njima baš nije lako. Jer, lepotice se teško od te svoje lepote rastaju. Toliko teško da se svako malo povlače od očiju javnosti, kako bi “poradile na sebi“, i vratile nam se još lepšije i mlađije. I tako sve, dok se na kraju ne pretvore u krhka stvorenja koje ne smeš brisati mokrom krpom.
Kunem se, obožavala sam Meg Rajan, dok od sebe nije napravila neprepoznatljivu plavušu, s čijim se licem neko poigrao.. I Rene Celveger mi je bila draga, do trećeg nastavka o Bridžit Džons, u kome jedva da liči na sebe. Nikol Kidmen je već odavno toliko ispeglana da je samo pitanje vremena kada će početi da glumi srednjoškolke. Helen Hunt je skoro snimila novi horor. Hrabro sam odgledala krvave scene ubistva, frakturu lobanje, ubode nožem. Ono zbog čega sam poželela da se pokrijem preko glave je njeno lice koje je toliko izoperisano da sam morala da guglam da li je to u filmu stvarno ona ili samo neka koja loše podseća na nju. Ruku na srce, Helen nikad nije bila moj tip, ali je umela da bude simpatična. A sad, pa sad mi se dibidus ogadila. I spisak se tu, nažalost, ne završava. Svakim danom, sve je više glumica i glumičica čija je jedina uloga da ostanu lepe. Jer Holivud, ni naš a ni strani, godine ženama ne prašta.
S druge strane, postoje i glumice koje stare sa svojim ulogama i to vrlo dostojanstveno rade. Kad vidim Meril, ja vidim lepotu. Ja vidim iskustvo, zrelost, jedan proživljen život, jedno lice koje je u stanju da prenese i podnese svaku moguću emociju, ženu koja nikada nije igrala na kartu 90-60-90. Kad vidim Nikol Kidmen, ja više ne vidim ništa. Osim žene koja u svojim pedesetim ima zategnuto, neokrnjeno, porcelanski glatko lice. Vidim ženu zarobljenu u liku devojčice, ženu koja je pod izgovorom posla kojim se bavi, odbila da ostari.
Zašto i kome se to dodvorava glumica koja iza sebe ima toliko odličnih uloga, koja sasvim sigurno ume da radi svoj posao…? Samoj sebi..? Teško mi je da poverujem u toliku nesigurnost. Nama..? Mi bismo je svejedno voleli. Holivudu…? Već odavno ima dovoljno novca da sama producira svoje filmove i Holivud joj, kao takav, ne treba. Zašto, onda, Nikol…? Od kada je sramota stariti, moja Nikol..? I kome činiš uslugu..? Sebi – možda, ali ženama koje se ugledaju na tebe – sigurno ne. Jer nama je odavno preko glave. Svega. Još otkako je Arsen poručio Ines da se ne da, jer neće s imati s kim ostati mlad, ako svi ostarimo i ta će mu mladost teško pasti.
Pa, vidi ovako, Ines, ti si jedna divna žena. I dan danas mi zastane neka knedla u grlu kada te čujem, jer me podsećaš na neke studentske dane, podstanarske sobe-naranče, nepristanak na rutinu, potpise, forme, obaveze. Nemam ni trun zadnje namere kad kažem da te volim i da ćeš mi uvek biti na spisku deset najlepših, ali pusti me da živim. Pusti me da starim. Pusti me da se širim u kukovima. Nemoj da se pri svakom susretu zagledamo i odmeravamo kao paščad. Nešto si mi se popravila…? Jel’ sve ok..? Izgledaš nekako umorno? Više se ne šminkaš.:? Sigurno si dobro..:? Izvini, to nije moj tekst. To nije uloga na kojoj želim da gradim svoj lik. To nije karta na koju igram. Not me, Ines, oprosti.
Nije lako biti svoj. Nije lako opstati u svetu kojem je nepristojno biti ružan, debeo, klempav, na kraju krajeva – samo drugačiji. Nije lako opstati u svetu u kome se hrabrom smatra svaka ona koja javno postavi svoju sliku bez šminke i fotošopa. Svi se mi trudimo, na ovaj ili onaj način, da izgledamo bolje. Da svetu podarimo najbolju verziju sebe.. A opet – svi imamo ogledalo kod kuće. I svi mi imamo strije i celulit. I akne. Svima nam se u jednom trenutku zbrčkava koža na vratu a nadlaktice klembese. Ok. Da je lako – nije. Da ima gore – ima.
Uostalom, ko zna na šta ću ličiti za pet, deset, dvadeset godina… Verovatno ću biti verna kopija svoje babe, silom prilika upakovana u nešto bolju ambalažu. I da, i ja ulazim u neke godine u kojima mi sve osim kilaže ide nadole. I da, teško mi pada pomisao da neću biti ni mlađa, ni uža.
A opet, još teže mi pada pomisao da bih se jednog dana, i to vrlo uskoro, mogla probuditi u svetu istih. Istih grudi, istih usana, istih obrva, istih lica na kojima je nemoguće izbrojati bore i godine ili naslutiti bilo kakvu emociju. U svetu u kome ćemo svi biti najobičniji pozeri, scenografija više za savršene živote koje plasiramo jedni drugima u prolazu. Jer ukoliko nastavimo ovim tempom, kroz koju godinu neće više biti dece koja će ličiti na svoje roditelje. Za koju godinu svi ćemo biti nalik jedni drugima. Lepi, mladi, savršeni. trajno oštećeni i nesvoji. Šezdesete će biti nove dvadesete i mi ćemo uvek i iznova, poput mrmota, proživljavati svoje pubertete i svoje najranije komplekse.
Zato, predaj se Ines! Jer, ja neću imati s kim ostariti, ako svi ostanete mladi.
I ta će mi starost teško pasti.
Baš teško, moja Ines.
Eto.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
.
Postavi komentar