Gledam pre neki dan jednu ženicu što radi tamo na šalteru, ma nema u njoj života koliko i u onom jastučetu s mastilom. To sve nešto kilavo, sporo, gleda samo kako da utuca vreme pa da ide kući. Prebaci usput koju s koleginicom, vidim – dogovaraju se koja će da završi neke papire. A što ja, pita. Da neće neko sutra hvala da mi kaže..? Neće. I za koju bednu platu…? Ne pada mi na pamet. Nek’ rade sami, ako im treba. Šta sam ja dobila, nakon dvan’es’ godina ovde…? Ništa, reče i nastavi da udara pečate.
Još jedna loše podvučena crta, pomislih. Još jedan razočarani život, proživljen onako, na pola gasa. Pa ni tamo ni ovamo. Prekratak da ga provedeš u čekanju da ti se neko oduži, kaže hvala, prizna zasluge. Jer ne ide to tako – sabiranje, oduzimanje. Ja tebi, ti meni, oni nama… Nikada nije ni išlo. Nije život SDK-a, ne daje peti primerak. Ne više. Nikome od nas.
I ne treba čovek da podvlači crte. Ni ispod rečenica, a kamoli života. Nikada, ni za rođendane, ni nove godine, ni druge zvanične jubileje. Uostalom, najbolje crte su one koje se ne povlače. One koje dođu same. Onda kada nema taktike, ni kalkulacija, ni odmeravanja. Nema onog “ne mogu oni mene tako malo da plate, koliko ja mogu da ne radim“. Ni onoga “nju su unapredili, mene nisu, pa sad neka im ona radi, ja ne umem..“ Nego kad zapneš, zapni iz sve snage ili nemoj nikako. Pa sve što radiš, radi ljudski, na oruk. I ne razmišljaj mnogo o tome da li ćeš biti adekvatno nagrađen. Odlikovan. Pomenut. Samo guraj napred.
Ima li kraja..? Ne znam. Koliko ću još morati ovako..? Ko bi to znao, moja ti… Ali dok traje – ma daj sve od sebe. Guraj. Guraj jako. I sve što radiš – radi kao da ti život od toga zavisi. Ma koliko mali i sitan bio. Nema malih. I nema nebitnih. Ako ne veruješ – pitaj one se u tehniku razumeju. I najmanji šraf se računa. Zato, budi to što si, ali budi najbolje što znaš. Izađi životu na crtu. Zavrni rukave i kaži – e, sad ćeš da vidiš kako se to radi..!
Pa ako sviraš po svadbama, sviraj svaki put kao da ti je prvi, ne skraćuj pesme, ne seci refrene, smej se, od srca se smej – jer hej, ti uveseljavaš toliki svet – nije mala stvar! Zato, sviraj to ponovo, Sem!
Ako si na šalteru, ma budi najbolja, najljubaznija, najspretnija žena koja je ikada sedela s one strane stakla. I neka svi budu u tvom redu, eto. A one druge, što po ceo dan turpijaju nokte, ma neka puknu od muke – ti odradi što je do tebe. I još nešto malo preko.
I ako radiš u pekari, ako ustaješ u četiri ujutro da bi nekome ispekao hleb – neka to onda bude najbolji, najmekši hleb na svetu. Neka im pođe voda na usta od same pomisli na nešto što ti praviš, svojim rukama.
A ako voziš taksi, vozi ga kako bog zapoveda. Ne uključuj treću tarifu u sred dana, ne idi okolnim ulicama, dužim putem. Vozi tako da svi požele da ih ponovo voziš baš ti i niko drugi. Ljudi umeju da cene poštenje.
Ako šiješ i ne vidiš dalje od te svoje mašine, pa onda bar uzmi meru kako treba, suzi, proširi, nemoj da ti pobegne štep. Neka ona što bude nosila tvoju haljinu svima kaže kako dobru šnajderku ima.
Ako praviš kolače, ne trpaj mleveni keks umesto oraha, oseti se. Nemoj posle da kažu “poručivali smo od nje na početku, posle se pokvarila“.
Ako učiš decu, uči ih onako kako su tebe učili, nemoj samo da ispredaješ šta imaš i gotovo, zdravo đaci. Budi onaj učitelj koga će pamtiti celog života. Po dobru. Jer ostaćeš zauvek u njihovim rukopisima, u načinu na koji čitaju ili izgovaraju pojedine reči. Hej, ti učiš tolike ljude, pa makar i bili mali – kako to može biti nebitna stvar..?
Ako lečiš, leči celog čoveka. Ne pitaj samo gde ga boli. Pitaj kako je, kako spava, ima li kakvih briga, čime se bavi, koliko dece ima kod kuće. Ne boli samo ono što žiga kad upreš prstom ili kažeš A. A ti lečiš toliki svet – pa malo li je..?
Znam i ja da život ne deli odlikovanja na kraju. Barem ne ona koja se nose na reveru, o posebnim prilikama. Nije to sad nekakav desant, ni iskrcavanje saveznika u Normandiju, ni rovovska bitka. Ma ni vojna vežba čak. Ali se gleda spremnost da se zalegne za ono u šta veruješ. Da se maršira u svakakvim uslovima. I da se ide do kraja. Uprkos lošim prognozama, nepouzdanim stratezima, nedovoljnom rezervnom sastavu, žrtvama u ljudstvu i tehnici.
I ništa ti tu čin ne znači. Da li si stariji vodnik, prof ili dr ili dipl.ing ili samo nekakav skupljač sekundarnih sirovina. Svi smo isti. Sa istog kazana uveče grabimo. Na istu se trubu ujutru dižemo. Samo se neko vuče, a neko maršira. Neko juriša, a neko šćućuren u kakvom šupljem deblu drhti od straha, srdžbe, čega god. A kakva vajda od toga…? Jer pomisli samo, možda ne može svako da radi to što voli, ali svako može da zavoli to što radi. Onda sve lakše ide. Kapiraš..?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar