Dala pa se pokajala, napisao je juče neko ispod objave o silovanoj glumici.
Što ne kaže ime..? Super joj je reklama za film…Ha, ma nije ni ona naivna… I šta uopšte misli..? Mnogo sebi daje za pravo… Nije ti ovo Amerika, lutko, helou…
Tačno, ime moje. Nije ti ovo Amerika. Ovde ne nije ne. Ovde se ne tumači dvojako. Kako kome i kad odgovara. I ovde se ne priča o tome, znaš već. Ako se desi, desilo se, šta ćeš, ćutiš i ideš dalje. Uostalom, muško je muško. Šta je trebalo – da ti traži pisani pristanak…? Zna se kako to ide. Nisi žrtva samo ti. Sve smo. Svakog trenutka, svakog dana – dok god u ovoj zemlji postoji ijedan muškarac koji sebi daje za pravo da se ponaša onako kako muškarcu ne dolikuje.
Lako je biti mužjak. Lako je reći “znaš li ti ko sam ja“..? Hajde budi gospodin. Hajde stani. Hajde imaj meru. Ne laj okolo. Ne pravi stupice. Ne sabotiraj. Prihvati da te prosto neće. A neće te, ako ne odgovori na poziv. I neće te, ako ti ne odgovori na poruku. I neće te, ako se ne smeje tvojim vicevima o plavušama. Neće te, eto. I odakle ti pravo da je sačekuješ posle posla? Zvoniš na vrata usred noći? Odakle ti pravo da joj dobacuješ..? Sviraš na ulici…? Obećaš posao…? Ugovor na neodređeno. Ocenu u indeksu. Ulogu. Premeštaj bliže kući. Povišicu. Šta god.
Odakle ti pravo da pomisliš da joj je lako..? Ne živiš ti s tim. Ne kriviš ti sebe. I nemoj mi reći da nisi hteo. Desilo se? Ne dešava se. Ni kod pavijana. Ni kod morskih konjica. I nije to strast. To je nasilje. To je način da dokažeš da si jači. Snažniji, fizički barem. To je način da je poniziš i potpuno joj oduzmeš samopoštovanje. I nisi ti bolestan. Ti znaš šta radiš. I ima te svuda. U svim felama i svim slojevima. Ti si komšija, prijatelj, poznanik, kolega s posla, drug iz škole, ti si muž, bivši, sadašnji, budući, kako god. I ne dešava se slučajno. Nikad se ne dešava slučajno.
I nije ona dobila to što je tražila. Nije kriva njena kratka suknja. I šta je uopšte tražila u parku u gluvo doba noći..? Uostalom, šta zna, bila je pijana..? Zna. Sve zna. Niko ne traži da bude ponižen. Izazivala te..? Što se nije branila..? Zvala upomoć? Što te nije prijavila…? Zašto je ćutala..? I zašto tek sad progovara..?
Ćutala je zato što nije znala kome da kaže ni kako da se izbori s tim. Ćutala je jer je mislila da će vremenom proći. Ćutala je jer se plašila za sebe i svoje bližnje. Ćutala je jer ti je verovala. A ti si to poverenje izigrao. I nije bilo nikoga da joj kaže gde da ide i šta da radi. Nije bilo nikoga da joj da čašu vode, kocku šećera, da umesto nje pozove policiju. Nije sačuvala odeću. Nije otišla u bolnicu. Nije ništa. Samo je čekala da prođe.
A posle… pa, posle je plakala. Posle se osećala unezvereno. Posle je pipala u mraku, tražila kormilo, svoj život nazad. Posle se plašila svake odluke. Svake svoje suknje. Štikle. Svake bluze s dubokim izrezom. Sebe. Koraka. Poziva. Muškaraca koji se isto zovu. Muškaraca koji se nikako ne zovu. Komšija, prijatelja, poznanika, kolega s posla, drugova, muža… Plašila se da ostane sama. Plašila se da ostane s nekim. Plašila se poznatog okruženja. I nije se više osećala bezbedno – ni u svojoj kući, ni u svojoj ulici, ni u svojoj koži. Čak ni u Americi.
I vreme nije imalo ništa s tim. Vreme nije učinilo da bolje spava, da se ne trza na svaki šum. Vreme nije skinulo sa spiska niz pitanja. Da li je mogla da uradi nešto da te spreči, da li je uopšte u stanju da proceni ljude, da li je obeležena za sva vremena, vide li to ljudi, kad ide ulicom…? Da li bi bilo lakše, kad bi se nekom poverila? A kome..? Ko bi uopšte poverovao, da je onaj fini, kulturni čovek, u stvari jedan običan… Vreme je izdalo, ostavilo na cedilu. Vreme je samo puštalo jedan te isti film, u njenoj glavi, stalno i iznova. Progovara tek sad, kada je iscrpela sve što je mogla, sve tehnike samopomoći i samoobmane, da će proći – a prošlo nije. A nije ni zacelilo.
Progovara tek sad, jer njena reč – jedna protiv svih – znači da ima pravo da nastavi život, da ustane ujutru i pogleda se u ogledalo, da kaže sebi da ide dalje i da to dalje nije samo dan mrmota u kome se sve iznova i iznova ponavlja. Progovara tek sad iako zna da tu nije kraj i da će biti napadana još mnogo puta, od strane okoline, javnosti, medija… Progovara iako zna da će je na stub srama prikovati upravo gori od nje, svi ti mali, mizogini stvorovi, skriveni iza pseudonima ili lažnih profila.
Ali ne brini ništa… Ona te neće odati. Neće reći ko si, neće ostaviti nekakav trag, nikada nećemo saznati tvoje ime, godište, čak ni inicijale. Moći ćemo samo da nagađamo. A ti ćeš nastaviti svoj život, baš tamo gde si stao. Zadržaćeš taj privid uzornog građanina, dobrog komšije koji se svakom javi, izvodićeš ženu na večere, decu nedeljom u park. Tako kulturan i fin, nizaćeš uspehe, nizaćeš godine, možda usput nanižeš još neki trofej, nečiju ženu, sestru, majku… Neku koja će ćutati, neku kojoj ćeš reći – lutko, znaš li ti ko sam ja…?!
Ja ne znam. A ti, znaš li ti..?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar