Psiholog, psihološkinja, meteorolog, meteorološkinja,klimatološkinja … svako malo naletim na opaske koje se tiču jezičke rodne ravnopravnosti i koje opominju društvo da žene oslovljavaju u skladu s tim. Kažu, to je rodna senzitivnost. Rodna senzitivnost koja često (čak i ženama) “ružno zvuči“ ili prosto “nije u duhu jezika“.
Da li je u duhu jezika, ne znam, ali moram priznati da mi sve to zvuči pomalo isforsirano. Ok, tačno je da pre sto godina žene nisu imale čak ni obično pravo glasa. Tačno je da se samo mali broj školovao. Tačno je i da smo za svega jedan vek prošle dug put – od nepismene ženske čeljadi u oborima do mesta u upravnim odborima. Za toliko toga se jesmo izborile, za toliko toga još uvek nismo. Dug je put pred nama. I na tom putu, teško prohodnom i nepristupačnom, mi radimo – šta…? Izgibosmo oko toga kako ćemo se zvati.
Naš jezik, takav kakav je, poznaje rod onoga ko vrši radnju, oduvek. Još od čobana i čobanica – jezik raste i menja se, onako kako mu prilike nalažu. Postepenim razvojem društva, žene su preuzimale poslove koji su, do tada, bili rezervisani isključivo za muškarce. Kada su žene počele da predaju u školama, pojavile su se učiteljice. Tako smo stigle do doktorica, profesorki, pravnica, umetnica, i to je u redu – ukoliko je namera bila da se za svako zanimanje i svaku titulu nađe i izvedenica ženskog roda, i određena nomenklatura uvede pod zakonske okvire.
Ok, zakon mi daje za pravo da se nazovem spisateljicom. Ili kolumnistkinjom. Zakon, međutim, omogućava ali ne i proizvodi jezičke navike. Za naviku je potrebno vreme. Vreme da se stvari slegnu. Vreme koje treba iskoristiti i izboriti se za neke druge jednakosti u društvu. Za svoje mesto u javnosti koji je patrijarhalni kulturni model po pravilu dodelio muškarcima.
Dabome da je važno da se jednom za svagda raščisti s nekim zastarelim obrascima, i da žene iz sfere privatnog (u prevodu – kuće i ognjišta) zakorače u javnost. Dabome da profesije koje same po sebi podrazumevaju moć odavno nisu rezervisane samo za muškarce. Ali pre nego nekome pređe u naviku da me potpiše kao spisateljicu a ne pisca i kolumnistu, bilo bi mi mnogo draže da se izborimo za to da nam ne dobacuju na ulici.
Da nas, na razgovorima za posao ne pitaju da li smo udate. Da li smo rađale. Da prestanemo da osvićemo u nekim crnim hronikama. Da nam se ne oduzimaju deca. Da sistem postane takav da podrži ženu a ne da je uporno sputava i podmeće nogu. Da nam obnove porodilišta. Da nas ne čereče po novinama. Da nam ne zaviruju u dekolte. Da se osnažimo. Da progovorimo. Da pomognemo jedna drugoj. Da se ponašamo kao da jesmo jednake. Da učimo svoju decu da budu jednaka. Da nam ne broje ni dinar, ni zalogaj, ni godine.
Ako ne poradimo na tome, brzo ćemo se vratiti u onaj obor. Pa taman bile i profesorke i novinarke i spisateljice i sve.
Tekst: Daniela Bakic
Photo: Piqsels
Postavi komentar